Kako izmislise ovo „sokocelo“ (google, skype, facebook, twitter... i kako god se ta cudesa zvala) potpuno sam zbunjena, prosto ne znam da li da se razveselim ili da se snuzdim, da li da se prikljucim opstem ludilu ili da se onako sa indignacijom distanciram i nastavim da zivim u svom omiljenom, komotnom XX veku, kao sva postena predratna inteligencija. Kao sto vidite, popustih pod pritiskom i opredelih se za prvu opciju. Trudim se da ne preterujem, ali cvrc, malo-malo pa eto mene na necemu.
I tako jednog dana stigoh do mog Sarajeva, moje Grbavice, do izvidjaca, do OI „Borisa Kovacević“ do mojih divnih prijatelja: Aide, Nike, Veska, Branka Braneka, Dzumbusa....... stigoh do svog bivseg zivota.
Obradovah se silno kad videh poznata imena i lica, setih se svega i Mejtasa i Pala i Borackog i Bacinskih jezera, i Bleda i Fruške Gore, Durmitora,
setih se takmicenja u orijentaciji i nase velike radosti kad pobedimo „Chichin“odred, setih se onog cuvenog ulaska nase muske ekipe u logor sa zvizdukom teme iz filma „Most na reci Kwai“. Ma, bili su bozanstveni, a mi zenske toliko ponosne na njih. Svega se setih, obradovana.
A onda se sledih.
„Aida Bacevina nije vise medju nama“. Moja Idana. Dve godine je vec nema, a ja to nisam znala, ja sam u mislima bila vrlo cesto sa njom kao da je tu negde u blizini, kao da cemo se sasvim izvesno sresti na Titovoj pred Parkusom, kad sledece leto obe dodjemo u rodni grad u isto vreme. Pa ako je to tako, ako sam je ove dve godine nosila u sebi kao da nije otisla, onda ce to biti tako za sva vremena . Onda ce uvek biti u meni nase drugovanje, nasi smehovi, nase mladalacke ljubavi za koje smo bile sigurne da se nikada nece ugasiti, nase male-velike tajne koje smo na celom svetu samo nas dve znale. Zato ne mislite da se ovim recima ja oprastam od svoje drugarice, ne, ususkacu je jos bolje u svoje secanje, u jedan kutak svoje duse i ostace tu zanavek, ziva.
Tesko mi je posle ovog secanja da nastavim da pisem.
A tako bih rado, da imam neki natprirodni dar za to, prenela svetu, ovom ludom svetu, mladim ljudima, onaj predivni, neponovljivi, nezaboravni duh pripadanja toj prirodnoj, vanvremenskoj pojavi koja se zove IZVIDJACI – SKAUTI, kako god. Pokusala bih da im docaram jedno logorovanje na Bledu u leto ’70. gde na velikoj livadi mesec dana zivi 7000 mladih ljudi, pristiglih nebitno odakle - odsvukud, gde se upoznaju, druze, pevaju uz logorsku vatru, zaljubljuju, gde se niko ne napije, ne posvadja, ne galami.... Svaki dan je samo jedna velika radost.
Da li bi ovim danasnjim, dezorijentisanim mladim ljudim bilo smesno kada bih im ispricala da su tog leta na Bledu svako jutro dva izvidjaca odreda „Borisa Kovacevic“ iz Sarajeva isla nekoliko kilometara do logora naseg bratskog odreda „Marjan“ iz Splita, da im prenesu nase drugarske, bratske pozdrave. Da su svako jutro isla dva izvidjaca odreda „Marjan“ iz Splita, u suprotnpm pravcu, sa istim ciljem i istim lepim zeljama. Secate li se onoga: „Trebevic – more; Trebević – more; Trebević – more; z-d-r-a-v-o“. Da, sigurna sam da bi za to danas rekli da je „ zesce smaranje“, a mene bas briga za to, ja znam da nam osmeh nije silazio sa lica i da smo bili normalni i srecni.
I tako najzad prihvatih ovo sokocelo koje je izmisljeno i za tugu i za radost, preko koga će dolaziti do mene i lepe i ruzne vesti, bice moja veza sa bivsim zivotom da ga nikada ne zaboravim i da se ne izgubim u tudjini. I da uvek znam da u njemu zauvek zive oni mali ljudi, moji dragi prijatelji.
Verica Radic – pcelica, jos uvek i zauvek.
No comments:
Post a Comment