Još uvek sam puna utisaka sa Prve smotre, a ovo ima veze sa tim. Kad već spominjem platu, moram se požaliti na starješinu, jer će biti na odmoru, pa možda ovo i neće pročitati. Evo, ja već godinu dana „radim” na blogu, a nisam dobila ni jednu platu. Ako vam ponudi posao, vodite računa: nema plate, nema socijalnog, nema penzije, a mnogo je strog. Stalno nas juri, grdi, mnogo neki strog poslodavac. Ali imate i neke povlastice: besplatno možete pročitati sve sa bloga, skinuti slike, napisati komentar, napisati prilog, dobiti pohvale i veliko hvala za to. Još ako priložite neku sliku koja do sada nije viđena, vaš prilog će izaći na „naslovnoj strani”, ogromnim slovima.
O pripremama za put u Sarajevo sam već pisala. Kada smo konačno krenuli, sve muke sam zaboravila, opustila se i uživala. Vođa puta, Tomo Beker, nije baš bio pričljiv, ali nas tri, Ljilja Tomina, Olja Đurašković i ja... dobro nas nije izbacio iz kola.
Mobilni telefoni otkazuju, i tek tako shvatamo da smo ni tamo ni vamo. Još malo, i bićemo u BiH.
Negde iznad Vlasenice, česma, mi ožedneli, i Tomo konačno stade da malo i protegnemo noge.
Malo se okrepismo i dalje na put. Vre-
me i kilo-
metri pro-
laze brzo. To-
mo u jed-
nom mo-
mentu reče: „Prolazimo kroz Han Pijesak”. Nikakve molbe da stane, da napravim neku fotografiju nisu vredele. Naš vođa puta je samo gledao u put pred sobom. Na kraju sam, onako u vožnji, telefonom napravila ovaj snimak. Ovo vas podseća na šumicu bilo gde i bilo kada. Ali mene, u tom momentu, ne. Zavalila sam se u sedište, dremam, osetim kilometre koje prolazimo, a ja, meni svojstveno, opet sam pošla na put kroz vreme. U blisku i daleku prošlost: ja sam pčelica, sedim do moje predvodnice Miše u otvorenom vagonu i putujemo na moje prvo logorovanje, u Berkovinu. Oko mene sve „veliki” izviđači, ustvari brđani-konačari. Ja ćutljiva, i malo slobodniji dečkić, jer njegova baka će nam biti kuvarica, verovatno mu ovo nije nepoznato iskustvo.
O ovom logorovanju sam pisala na blogu. Pročitala je Olja Đurašković taj prilog i još na početku našeg ovovremenskog druženja prepoznala, povezala, da smo na istom mestu logorovale. Pokazala mi je dosta fotografija iz tog vremena i sa tog mesta.
I, vidite kakav sam divan poklon dobila! Njenih veštih, umetničkih ruku delo.
Ima li još neko sliku svog prvog logorovanja, čak iz daleke 1957. godine, logora-tabora u Berkovini, ali u boji?
Za sada je ovo prva, unikat, delo planinke Olje Đurašković. Hvala sam već mnogo puta ponovila, ali evo i pred svedocima:
„Hvala ti, Olja, na ovom divnom poklonu”.
Još kad bih uspela da pronađem moju Mišu!
Ceo ovaj put, susret sa izviđačima, priče, jednom rečju, bio je susret sa uspomena-
ma. To je i ovaj snimak iz auta: Crvene stijene. Tu više nikada neću moći otići, penjati se užetom sa alpinistima... ne mogu moje noge.
Ali uspomene mi niko ne može uzeti.
Još nekoliko fotografija iz moje kamere.
Kao i na ovoj fotografiji, tako nas je Enes, načelnik odreda nekad davno, skupljao kao piliće i postavljao na čvrste noge odred „Boriša Kovačević”. Bilo nas je mnogo, a na ovom skupu Buca, Enes, ja i Željko.
Maša sa suprugom, Čelo, Olja, Jasna...
... Cober ... svi iz Čičinig odreda.
Ovoliko od mene. Ima još fotografija, za neki naredni prilog, a kada napiše neko slovo o našem susretu, videćete i slike iz Oljine kamere.
Bilo je prelepo i nadam se da će nas na sledećem susretu biti više i iz više odreda.
Zlatica