ZLATICA NINIĆ – tako me pamti ko me nije zaboravio, a danas sam Banović. Živim u Beogradu više od trideset godina, ali moje detinjstvo i mladost su ostali u Sarajevu. Mnogo lepih uspomena, a u svakoj izviđači.
Počela sam još kao pčelica. Uspomene su blede, ali mislim da je to bilo u odredu “Pavle Goranin” ili “Miljenko Cvitković”. Išla sam u školu u gradu. Predvodnica jata nam je bila Miša, koja je nagovorila moju mamu da me pusti na moje prvo logorovanje. To je bilo logorovanje brđana. Samo kuvaričin sin i ja smo bili mali. Bili smo u Han Pijesku, na proplanku pored pruge koja je imala još samo jednu stanicu-pilanu. Znate, oni otvoreni vagoni! Voz pišti još iza krivine, uspori, a mašinovođa nam izbacuje u džakovima hranu koju nam šalje vojska i ono što svi najviše volimo, pisma. Sve kao da se danas događa, slika za slikom, a ja nemam ni jednu sliku. Ovo je bilo 57., 58., ne znam tačno koje godine. Moja Miša i ostali brđani će se setiti jedne male devojčice koja je ostajala sama u logoru dok su oni polagali veštarstvo Partizanskog kurira. Sanjala sam kako ću i ja jednom, kada porastem, biti Partizanski kurir.
A onda sam ’58, kada je počela sa radom škola “Boriša Kovačević”, i ja prestala da putujem. Postala sam izviđač, u članskoj karti piše 12. 1. 1960; moj vod se zvao “Bambi”.
Posle imam veliku prazninu u pamćenju, događaji su izmešani, ’61. nam je umrla mama. Nisam vam rekla, moj brat Zlatko se vrtio tu oko izviđača, ali ne tako aktivno. Pamtite ga bolje nego mene, verovatno, jer je on duže živeo na Grbavici.
E, sada dolazi period o kom imam svašta da vam pišem, imam dosta slika… Neka ostane nešto i za kasnije. Ovo je bilo samo moje predstavljanje, da me se setite, kao što se i ja vas sećam. Neću nabrajati imena, da nekog ne preskočim.
Uzbuđena sam, nostalgična, dobro sam išta napisala.
Beskrajno hvala Vesku i Minkici, i svima koji su im pomagali.
Z – D – R – A – V – O !!! Ne smemo se zaboraviti!
No comments:
Post a Comment