DAN PRE PRVE SMOTRE

Po cenu da dobijem ukor starješine naseg Odreda blogera, da mi odbije 20% od plate, ja moram da objavim i ovaj prilog.
Još uvek sam puna utisaka sa Prve smotre, a ovo ima veze sa tim. Kad već spominjem platu, moram se požaliti na starješinu, jer će biti na odmoru, pa možda ovo i neće pročitati. Evo, ja već godinu dana „radim” na blogu, a nisam dobila ni jednu platu. Ako vam ponudi posao, vodite računa: nema plate, nema socijalnog, nema penzije, a mnogo je strog. Stalno nas juri, grdi, mnogo neki strog poslodavac. Ali imate i neke povlastice: besplatno možete pročitati sve sa bloga, skinuti slike, napisati komentar, napisati prilog, dobiti pohvale i veliko hvala za to. Još ako priložite neku sliku koja do sada nije viđena, vaš prilog će izaći na „naslovnoj strani”, ogromnim slovima.
O pripremama za put u Sarajevo sam već pisala. Kada smo konačno krenuli, sve muke sam zaboravila, opustila se i uživala. Vođa puta, Tomo Beker, nije baš bio pričljiv, ali nas tri, Ljilja Tomina, Olja Đurašković i ja... dobro nas nije izbacio iz kola.
Mobilni telefoni otkazuju, i tek tako shvatamo da smo ni tamo ni vamo. Još malo, i bićemo u BiH.
Negde iznad Vlasenice, česma, mi ožedneli, i Tomo konačno stade da malo i protegnemo noge.

Malo se okrepismo i dalje na put. Vre-
me i kilo-
metri pro-
laze brzo. To-
mo u jed-
nom mo-
mentu reče: „Prolazimo kroz Han Pijesak”. Nikakve molbe da stane, da napravim neku fotografiju nisu vredele. Naš vođa puta je samo gledao u put pred sobom. Na kraju sam, onako u vožnji, telefonom napravila ovaj snimak. Ovo vas podseća na šumicu bilo gde i bilo kada. Ali mene, u tom momentu, ne. Zavalila sam se u sedište, dremam, osetim kilometre koje prolazimo, a ja, meni svojstveno, opet sam pošla na put kroz vreme. U blisku i daleku prošlost: ja sam pčelica, sedim do moje predvodnice Miše u otvorenom vagonu i putujemo na moje prvo logorovanje, u Berkovinu. Oko mene sve „veliki” izviđači, ustvari brđani-konačari. Ja ćutljiva, i malo slobodniji dečkić, jer njegova baka će nam biti kuvarica, verovatno mu ovo nije nepoznato iskustvo.
O ovom logorovanju sam pisala na blogu. Pročitala je Olja Đurašković taj prilog i još na početku našeg ovovremenskog druženja prepoznala, povezala, da smo na istom mestu logorovale. Pokazala mi je dosta fotografija iz tog vremena i sa tog mesta.
I, vidite kakav sam divan poklon dobila! Njenih veštih, umetničkih ruku delo.
Ima li još neko sliku svog prvog logorovanja, čak iz daleke 1957. godine, logora-tabora u Berkovini, ali u boji?
Za sada je ovo prva, unikat, delo planinke Olje Đurašković. Hvala sam već mnogo puta ponovila, ali evo i pred svedocima:
„Hvala ti, Olja, na ovom divnom poklonu”.

Još kad bih uspela da pronađem moju Mišu!

Ceo ovaj put, susret sa izviđačima, priče, jednom rečju, bio je susret sa uspomena-
ma. To je i ovaj snimak iz auta: Crvene stijene. Tu više nikada neću moći otići, penjati se užetom sa alpinistima... ne mogu moje noge.
Ali uspomene mi niko ne može uzeti.

Još nekoliko fotografija iz moje kamere.

Kao i na ovoj fotografiji, tako nas je Enes, načelnik odreda nekad davno, skupljao kao piliće i postavljao na čvrste noge odred „Boriša Kovačević”. Bilo nas je mnogo, a na ovom skupu Buca, Enes, ja i Željko.

Maša sa suprugom, Čelo, Olja, Jasna...


... Cober ... svi iz Čičinig odreda.

Ovoliko od mene. Ima još fotografija, za neki naredni prilog, a kada napiše neko slovo o našem susretu, videćete i slike iz Oljine kamere.
Bilo je prelepo i nadam se da će nas na sledećem susretu biti više i iz više odreda.
Zlatica

ALBUM IZ SARAJEVA

Zahvaljući blogu, 07. 06. 2008. god. u Sarajevu se okupila grupa izviđača-veterana. Inicijator ovog skupa je Zlatica Ninić-Banović. Tomo Beker je dovezao nju i Olju Đurašković-Klus iz Beograda. Sticajem okolnosti isti vikend se u Sarajevu pojavila i Ljilja Bodnaruk-Obradović, takođe iz Beograda, gdje sada živi. Ostatak raje iz Sarajeva se okupio na brzinu telefonskim i dr. vezama.
Pošto su Gorana i Zlatica u svojim prilozima opisale ovaj susret, ja kao skromni prilog dodajem portrete učesnika skupa.









Bilo je lijepo sresti stare i one još starije prijatelje. Nadam se da će ovakvih skupova biti još i da ćemo proširiti ovaj album sa još nekim portretima. Srdačni pozdravi svima,

Cober

ZVJEZDANA, NAŠA ZVIJEZDA

Kakvog li iznenađenja! Na našem blogu, gdje se ispisuju stranice istorije sarajevskih izviđača, svoj prilog poslala je i svima nama znana Zvjezdana Jovanović, koju mnoge generacije mlađih izviđača i planinki poznaju pod jednostavnim imenom "naša teta Zvjezdana". Njeno podsjećanje na događaje od prije 52 godine sa posebnim zadovoljstvom evo sada i objavljujemo. Neka ovaj prilog bude podstrek svim onim znanim i neznanim, svim onim koji listaju blog, svim onim koji su na komentarima nešto obećali, svima koji još nisu otvorili svoje albume ili kutije uspomena, da ih uskoro očekujemo. A Zvjezdani, uz zahvalnost za njen trud, želimo dobro zdravlje i uvijek veseli osmijeh.
Redakcija bloga "Sa izviđači"

POSVEĆENO VLADIMIRU OSIPOVU...

„Dragi Repeta, puno me je obradovalo tvoje javljanje. Mislila sam, gdje li si? Ti si moj prvi izviđački autoritet. Kakav Gojko! Meni je bio suprug a vama autoritet...“

1956-ta godina. Meni je 25 i imam kćerku od 3,5 godine. Nisam se još snašla ni kao supruga ni majka, a počinju nas opsjedati neki 18-godišnjaci – za mene pravi Marsovci. Spremaju nekakav logor na Drini, kod Foče. U našu ostavu dovlače neke ogromne sanduke, posuđe, hranu Crvenog krsta, velike UNRINE konzerve putera i sira, šatore, deke i svašta nešto... i usput nagovaraju i mene da idem s njima. S malim djetetom na Mars? Tako sam mislila ali, mlado-ludo, pristala i – 30 godina ostala. Kao kamen stanac. Generacije dolaze i prolaze, a ja sam stalno tu...

Vratiću se na početak. Avantura me privlači. Puno krasnih mladih ljudi obećava da će paziti i mene i moju troipogodišnju Goranu i da će nam sigurno biti dobro i lijepo. I bi tako.

Bila sam planinar, imam ruksak, torbicu, „provijant-kutiju“, gojzerice, vjetrovku... nađoše i meni i Gorani uniformu i to je sve što mi je, kao, trebalo za 20 dana logorovanja...

Ulazimo u voz za Foču. Vagon bez kupea. Sa strana po jedna dugačka klupa. Sva mjesta već popunjena. Nas dvije „novopečene“, moje dijete i ja, svi gledaju i misle „Bogo mili, ko li je ovo?“ Moj dragi suprug nas i ne gleda. Nema vremena. Ulazi neki momak strogog izgleda. Provjerava nešto, daje nam karte. Valjda nekakav vođa puta, mislim. A bio je to Vladimir Osipov. Vidim ja da se njega mora slušati, a što se mora... izdržaćemo tih 20 dana. I jeste bio strog – stroži od samog Gojka. Ali, nekako sam ga odmah zavoljela...

Štab logora: (s lijeva na desno) Paula Juričić, Gojko Jovanović, Ubavka Cikota, Alija Melez, Vladimir Osipov-Repeta i Slavek (prezime ne znamo), a raportira Fuad Šišić-Šiške.

Paula Juričić i Alija Melez

Stigoh tako na svoj prvi logor, zaljubih se u te lude izviđače i ostadoh s njima punih 30 godina. Prve godine odmah sam postala sekretar odreda, a starješina je tada bio naš predivni Božo Sekulić. Gospodin par ekselans, direktor štamparije „Oslobođenja“.

Fotografija sa jedne od prvih skupština OI "SVČ" – (s lijeva na desno) Slavek (prezime nepoznato), Milana Langhofer, Božo Sekulić, Ubavka Cikota i Fuad Šišić-Šiške

Bio je tu s nama u starješinstvu još jedan pravi gospodin, direktor „Ozebiha“, Fajo Ibrulj. Prihvatiše me i pomogoše da zavolim tu prekrasnu organizaciju. Baš za cijeli život...


Zvjezdana Jovanović

PRVA SMOTRA SA-IZVIĐAČA-BLOGERA

Malo kasnim sa ovim delom izveštaja sa naše akcije, ali, imala sam obaveze u “školi”, pravoj školi. Nama poznati izviđač i bloger Srđan Perović došao je čak iz Kanade i odvojio nekoliko dana da mi bude profa, da me nauči nešto novo, što će doprineti da naš blog bude još bolji. Da li sam dobila prolaznu ocenu, to će reći moj profa.
Uopšte nisam zakasnila sa ovim prilogom, jer naše uredništvo funkcioniše odlično. Ne znam šta da dodam izveštaju koji je napisala Muhica Goranica.
Prvo joj se moram zahvaliti što nije spomenula moju divnu „piruetu” koju sam napravila čim sam izašla iz taksija. Od radosti i iznenađenja kada sam ugledala mog prvog načelnika odreda Enesa Arifhodžića, meni nenajavljenog, zaboravila sam da moram da pazim kako hodam. Nije bilo baš prijatno sedeti u bari, ali ja iz tog položaja nisam mogla ustati, a još teže mi je bilo jer nisam mogla obuzdati smeh. Svi su pritrčali da mi pomognu da ustanem, a niko se nije setio da uzme kameru i ovekoveči moj podvig pa biste se i vi sada smejali. Malo ću improvizovati. Izgledalo je to slično kao ovaj smajli, koji je inače mnogo ličio na mene...

Kako da opišem ovo divno provedeno veče, nego da Goraninom prilogu dopišem komentar koji je napisala Mia. Mogu da vam pokažem slike, da opišem šta sam ja to sve smislila i vreme je da pređem na posao.
Ovo je bila PRVA SMOTRA BLOGERA, kako je to Mia i napisala. Nismo mogli ući u Dom, a možda ćemo neki sledeći put, moći, zajedno sa novim, malim izviđačima.
A kakva bi to smotra bila da izviđači nisu imali marame? Tu je uskočio moj sin, nabavio mi potreban materijal. Nekoliko dana sam ih šila, krišom, jer moje prijateljice misle da sa mnom nešto nije u redu, kada to radim. Oko štampe mi je pomogao stari izviđač Dragan Vasić, član tuzlanske ekipe, naš stari poznanik sa takmičenja u orijentaciji na Konjuhu i COT-u u Novoj Gorici. Ništa mi ne bi vredele ni marame, ni Dragan, da SA-izviđač, veteran iz odreda „Mladi radnik” Tomo Beker, nije ponudio da nas vozi u Sarajevo iz Beograda. Kad mi je bio najpotrebniji, moj kompjuter je otkazao. Tu su mi pritekli u pomoć Vesko i Cober. Lakše je bilo organizovati smotru šezdeset i neke.
Kao što vidite, imala sam mnogo pomoćnika, i ovo smo odradili mi svi zajedno.
Evo jedna lepo složena, ispeglana marama, samo za gledanje. Februara 1953. god. je održana Osnivačka skupština onog starog Saveza izviđača Jugoslavije, čiji smo mi bili članovi, pa ova godina može biti neka jubilarna, 55.



Ova druga marama je za arhivu. Na sledećoj smotri, a možemo i ranije, moramo izabrati nekoga ko će čuvati dokaze o nažim akcijama. Ovo je samo prva, a biće ih još. Ja predlažem Goranu, jer je ona najmlađa, jer je i stari i novi izviđač, jer je odrasla gledajući kako se prave izviđačke arhive.


Da se ne zaboravi šta mi to sada radimo, da neki novi izviđači imaju materijal za svoje blogove, smislila sam i ovu svesku. Ja joj dadoh „podnaslov” Bilten, ali i to može da se promeni.



Evo kako je u njoj, pod brojem 1, zabeležena, sačuvana od zaborava ova naša Prva smotra. Niko nije ni prvi ni poslednji. Tako smo sedeli i dodavali svesku sledećem do sebe.



Očekivali smo da nam se pridruži jos nekoliko starih izviđača. Obaveze, malo vremena za pripreme, daljina ... Sledeći put biće nas više.


Kao učesnik ove Prve smotre blogera, SA-IZVIĐAČA, upisala se i Biljana, koja je bila sprečena da dođe na naš skup. Sutradan je došla kod mene, provele smo nekoliko sati u prijatnom ćaskanju, evociranju uspomena i ispratila nas kad smo krenuli nazad, na put.
Susret sa izviđačima iz mog odreda, koje sam srela posle nekoliko decenija, to je divan osećaj. Ništa manje je bilo i zadovoljstvo upoznati "virtualne prijatelje" sa bloga. Ovo je bio poseban, nezaboravan doživljaj.



Ovaj snimak sam napravila iz kola. Doviđenja mom rodnom gradu, gradu moje mladosti, gradu zbog koga ovo sada pišem.
Vidimo se uskoro, još ovog leta, stari i novi prijatelji!
Zlatica Ninić (Banović)

BLOG NAS JE SASTAVIO – NJEMU HVALA...

Krajem maja stiže haber putem elektronske pošte da naša urednica-blogerica Zlatica Ninić-Banović želi u Sarajevu okupiti staru izviđačku raju iz Novog Sarajeva, prije svega iz svog odreda „Boriša Kovačević“, a i svi ostali su dobrodošli. Sastanak pred Domom izviđača u subotu, 7. juna u 19.30, pa ko dođe...
Kojim je sve kanalima vijest putovala, teško je zaključiti, ali, pročulo se i „reunion“ se dogodio!
Te subote pljuštala je cijeli dan ona prava sarajevska kiša, prijeteći da potopi sve naše dobre namjere da se susretnemo nakon jako mnogo godina, neka poznanstva obnovimo a neka tek steknemo „uživo“ jer su začeta elektronskim, virtualnim putem, preko bloga. Sramota je reći, ali jedna od nas Čičinih planinki pitala je drugu da li se akcija odgađa zbog nevremena? Odgovor je bio „Mi jesmo slatki ali nismo od šećera i nikada vremenski uvjeti nisu izviđačima diktirali njihove akcije!“
Međutim, nebo se smilovalo i, kad je počelo okupljanje pred Domom izviđača (tačnije, pred zatvorenom kapijom jer je sada tamo smještena osnovna škola „Silvije Strahimir Kranjčević“), kiša je potpuno prestala. Kada smo Cober i ja stigli, već je za postrojavanje bila spremna Olja Đurašković, koja živi u Beogradu, a onda su počeli stizati Maša Đikić sa svojom divnom suprugom Jadrankom, pa Buca (Jasminka Alikadić-Mulahusić), onda naša „virtualna“ Zlatica Ninić-Banović, također iz Beograda, zatim Mustafa Čelebić-Čelo, Željko Majstorović, Jasna Ibrulj-Šantić, Enes Arifhodžić i na kraju Ljiljana Obrenović, poznatija kao Ljiša Bodnaruk, koja se sasvim slučajno taj vikend zatekla u Sarajevu (gle čuda, i ona živi u Beogradu!), javila meni i... doživjela iznenadni susret sa starom izviđačkom rajom.



Zlatica sa spomen-maramom sa potpisima


Grljenju, ljubljenju, prepoznavanju, upoznavanju i slikanju na tijesnom, strmom prostoru pred kapijom Doma u kraj je stala glavna organizatorica Zlatica, podijelivši nam izviđačke marame koje je sašila baš za tu priliku. Odmah smo ih stavili prisjećajući se kako se ono veže, je li „desni preko lijevog ili lijevi preko desnog“. Uvijek praktična Olja jednostavno je izvadila pleteni izviđački čvor i riješila problem!
Najbliža kafana bila je „Lovac“, a gdje bi se drugo raja mogla družiti nego u kafani u kojoj smo se i ranije često okupljali nakon sastanaka u Domu izviđača! Nažalost, tamo su drmali narodnjaci i nije se moglo razgovarati, što nam je bio glavni cilj. Kud ćemo, šta ćemo, subota uveče, nismo ništa rezervisali... Uto će se naš ministar za turizam Enes uhvatiti mobitela i riješiti dilemu „iz cuga“. Pravac – bivši „Amerikanac“ a sada „FELINI“, elitno mjesto, sigurno puno, ali za VIP-ovce kao što smo mi moralo je biti mjesta! Doduše, za početak u bašti (mi se đuturumi prepali za zdravlje bubrega i ostalih obližnjih organa), ali smo uskoro dobili mjesto u samom lokalu.



Opet skupa: Cober, Jasna, Čelo, Jadranka, Maša, Olja, Ljilja i Gorana

Zlatica, organizirana kakva jeste, poslala je u krug teku-spomenar, jednu maramu da se svi potpišemo... red razgovora o sadašnjosti, red o prošlosti, red slikanja, „sjećaš li se ovoga“, „a znaš kad smo ono“, „a ti si iz Čiče?“, „a ti si iz Boriše?“ red smijeha, red sjete i nostalgije... Čudi me samo da nismo zapjevali ni jednu izviđačku... I tako do iza ponoći. Ostali bismo mi još ali konobari spremili metle.



Buca, Željko, Zlatica i Enes ponovo nakon dugog niza godina

Opet grljenje, ljubljenje, razmjena brojeva telefona i mail-adresa, „moramo ovo ponoviti“ i „ drugi put maksuz pozvati sviju do kojih se može doći“, „javi se na blog“...
Dva specijalna bisera večeri: nazvali smo u neko doba našeg blogerskog starješinu Veska u London, pa nek' košta šta košta (Enesa, naravno), a drugo, Ljiša je bez greške ponovila poruku sa izviđačkog kurira kojeg smo polagali na smotri SIJ-a na Fruškoj gori 1966! „Neprijatelj nadire pravcem Ruma-Vrdnik. Obezbijediti povlačenje žena, djece i staraca. Komandant.“! Svaka čast, Ljišo!
Izvještaj kasni skoro sedmicu jer su se čekale slike a i da Zlatici proradi računar. (Ah, kada li će se to desiti?) Željeli smo da se ona prva oglasi, ali meni je starješina Vesko naredio da to ja uradim, čisto ovako novinarski, informativno, a da svi to veče prisutni blogeri napišu što prije po bar nekoliko riječi jer je svako od nas sigurno drugačije doživio ovaj prvi ali sigurno ne i posljednji izviđačko-blogerski susret. Pa, bujrum!

Gorana Jovanović