1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 3. dio

ZLATICA NINIĆ – Da li pre ili posle takmičenja, dve fotografije, opet za “nezaborav”. Čika-Savu Carevića prepoznajem, našeg Dimšu – Dimitrija Ninića, a ko je treći, sramota me, ali ne mogu se setiti imena.

Uradila sam nešto nedolično. Oparala sam sa šatora ovo što sada vidite... Danas mislim da nisam mnogo pogrešila. Nagrada je bila šator, u vlasništvo odreda. Logorovanje u Dretelju je već počelo. Gordana i ja smo sa Tjentišta krenule pravo na logorovanje, nosile trofej, nov šator. Ne moram vam opisivati kakav je doček bio, kako smo se nas dve osećale. Čekalo nas je počasno mesto u sredini logora, baš preko puta jarbola. Sačuvala sam nešto za pamćenje.
Na Savezno takmičenje smo išle u Novu Goricu kod Zagreba. Zahvaljujući Vesku, koji mi je uzeo, pa danas vratio, imam jednu ali vrednu uspomenu, iako nismo pobedile. Važno je učestvovati!

“Nekoliko zgoda i nezgoda sa ovog takmičenja”.

Čim smo stigli u Novu Goricu, dobili smo od vojske neke tabletice. Voda na stazi nije ispravna za piće. U punu čuturicu treba staviti jednu tabletu i čekati sat vremena. Tek tada se voda smela piti.
Logor smo podigli u jednom mladom bagremaru. Ja sam ustala i ubola se na bodlju, u glavu. Moje “jao” je bilo dosta glasno, a i komentar ekipe koja bila do nas: “Ništa strašno. To su Bosanke. Dobro je što je u glavu, brzo će proći.”
Na zadatku smo. Planinka koja je bila zadužena za signalizaciju kao da se blokirala. Nije uspela da nam prenese poruku. Pritrčala sam u pomoć i ovo nekako rešile, ali smo izgubile dosta vremena.

COT traje dva dana. Jedan zadatak je pravljenje bivaka. Sećam se da je sipila kišica. Jedva smo založile vatru, nedokuvale neki kupus, ali smo ga hvalile kada smo ga jele. Šator od šatorskih krila je prokišnjavao. Nabrale smo paprati, koje je bilo u izobilju oko nas. To nam je bila prostirka. To nemojte nikada raditi. Paprat, kad se gnječi, pušta neko eterično ulje, koje omamljuje. Ujutro smo izbauljale iz šatora, mamurne, što od nespavanja, a više zbog te paprati.
Poslednja kontrolna tačka je bila na domak cilja. Zadatak je bio: improvizovati nosila, imobilizacija jedne noge i ruska kapa (zavoj na glavi). Odjednom nam je to postalo smešno. Nije bilo načina obuzdati se. Kroz cilj smo prošle sa “ranjenikom”, koji samo što nam nije ispao iz nosila, a našem smehu još nije bio kraj. A nije bio ni kraj našim nezgodama.

Na povratku, mi i muška ekipa iz Zenice nekako smo stigli do željezničke stanice u Zagrebu. Pogledali smo red vožnje i izračunali da imamo nekoliko sati do polaska voza. Jedan zenički izviđač je ostao na stanici da čuva opremu, a mi smo krenuli da malo razgledamo grad. Kada smo se vratili, nema naše opreme, nema voza, nema izviđača. Dosta niže na peronu, ugledasmo ga. Pogrešno smo videli vreme polaska voza za ceo sat. Kad je voz postavljen na peron, taj izviđač je uneo opremu, zauzeo dva kupea. Voz je krenuo, a on je kroz prozor izbacivao naše ruksake. Već ih je skupio na jedno mesto kad smo mi stigli. Noć je, šta ćemo sad. Još jedna noć bez sna je pred nama. Spasonosnu ideju je imao opet jedan Zeničanin: ima ujaka ili strica u Zagrebu, idemo kod njega na spavanje. Možete zamisliti tog čoveka kad smo ga probudili, otvara vrata, a ono deset izbezumljenih izviđača i planinki. Normalno, nema gde da nas smesti. Ali, blizu železničke stanice ima hotel “Mladost”, gde odsedaju đaci, omladina, na proputovanjima. Mislim da nam je i pozajmio novac. Konačno lepo smešteni, naspavani, ujutro smo drugim vozom krenuli kući. Ovog puta nismo pogrešili.
Bez ovih zgoda i nezgoda, ovo takmičenje bi bilo isto kao i sva ostala. Danas, ovo mi sve izgleda kao ZGODE.
I posle Republičkog i Saveznog takmičenja ostali smo u vezi sa Boškom (Draganom Bosatlićem), vođom muške ekipe iz Zenice, Miroslavom Popovićem-Mirom.

Nastavlja se... ima još!