IZ MITINE BELEŽNICE

SVIM POSJETIOCIMA BLOGA ČESTITAMO SRETAN PRAZNIK 1. MAJ!

Mita Golić
IZ IZVIĐAČKE BELEŽNICE
1983.

Treća sveska iz naše izviđačke biblioteke „Iz izviđačke beležnice“, koju je za štampu pripremio Mita Golić, izviđački entuzijasta i novinar, biće sasvim sigurno ono štivo koje će, kako vrijeme bude prolazilo, sve više dobivati na svojoj vrijednosti. U njoj su sabrana kazivanja mnogih poznatih ljudi o našoj organizaciji, njenim vaspitnim i plemenitim ciljevima, mnogo toga što smo od njih čuli, ali nismo zapamtili ni zapisali. Autor je to učinio umjesto nas. I to je ta vrijednost koja plijeni svakog ko prati rast i rad izviđačke organizacije.
Biće za izviđače od velike koristi da se knjiga nađe i van kruga čitalaca koji ne nose izviđačku uniformu, ne ljetuju pod šatorima, ne pješače u koloni, niti su ikada sjeli i zapjevali uz logorsku vatru. Oni će sa njenih stranica moći da osjete dio snage kojom zrači naša organizacija i zbog čega je koristan njen rad u školi, u mjesnoj zajednici, životu uopšte. Iznenađen ljepotom biranih riječi kojima su poznati govorili o izviđačima, mislim da nas sve ova knjiga obavezuje da ubuduće izviđačka bilježnica bude punija za nova izviđačka kazivanja.
Hajdar Arifagić (1983.)


TITOVA PORUKA
Mi tražimo od omladine mnogo, a ne dajemo joj uvijek ono što joj potrebno da bi mogla da se razvija kako valja.
Vidite, sviđa mi se što je počela da se razvija izviđačka organizacija. Ali i tu često izostaje pomoć i teško nam je dati neki milion dinara za šatore koji ovoj organizaciji nedostaju. To nisu tako skupe stvari. Nastojaćemo da zajednica da više sredstava da bi ova organizacija obuhvatila što veći broj omladinaca. Djeca tu nalaze sama sebe, tu svako dijete ima svoju dužnost, tu se razvija disciplina, osjećanje obaveza prema kolektivu. To je od osobitog značaja, jer u vaspitnom pogledu kolektiv na pojedinca može najjače djelovati.
(Intervju druga Tita „Mladosti“, objavljen 22. maja 1957. godine)





PORUKA PJESNIKA MIROSLAVA ANTIĆA

Možda nijedan psiholog neće umeti da objasni zašto su izviđači listom dobri ljudi. Tu nema pravila, nema recepta, tu postoji klima, nešto što formira i svest i savest, neka posebna toplina, neka lepa svetlost u očima.
Biti izviđač, to znači u samom sebi biti zdrav, običan, pravedan, sanjar, poeta i drug. U ovoj sveopštoj jurnjavi za egzistencijom, u ovim grčevima koje nameće ritam urbanog života, u ovim ekscesima koji tu i tamo zahvataju mlade, izviđači su ona bela strana mladosti.
Čista strana života.


Miroslav Antić
MOJE ZDRAVE GODINE
Pesnik Miroslav Antić se često družio sa izviđačima. I ne samo družio. Miroslav Antić je i bio izviđač.
– Druže Antiću, recite nam kada je i kako počelo to Vaše druženje sa izviđačima? Kako ste postali izviđač?
– Ja hoću da budem iskren. Čuo sam da postoji izviđačka organizacija, međutim, ja nikada nisam imao posla sa izviđačima sve do svoje 22. godine. Zato što je to meni, valjda, delovalo nekako isuviše zdravo. To su ljudi koji su odlazili negde u prirodu, disali vazduh, bavili se nekakvim normalnim, ljudskim stvarima, a ja sam svoje dane provodio radeći za redakcijskim stolom, a noći u kafanama sa prijateljima i, nekako, bio sam dosta inertan, nepokretan…
… Sećam se, jedanput sam morao da se popnem, za svoju dušu, onako, da vidim Brankov grob. Bio sam već tri meseca ovde, u Novom Sadu, pa 'ajde da odem do Stražilova. Mal' dušu nisam ispustio dok sam se popeo na Stražilovo. Prokleo sam i trenutak kada sam bio i odlučio da krenem. Morao sam da zastajkujem na svakih dvadeset koraka…
… A imali smo u redakciji jednog kolegu, Duška Draginčića, koji je vodio izviđače. To je jedan valjan čovek, koji je izviđačkoj organizaciji Vojvodine strahovito mnogo pomogao: da oživi, da radi, da postoji… Jednom me je pozvao da idem sa njim na Smotru izviđača, da uređujem novine. Ne dajemo, kaže, dnevnice – to je bilo ono romantično doba kad se išlo bez pet para svuda – ne dajemo honorar, ali bićeš tamo, stanovaćeš u šatoru s nama, ješćeš s nama i biće ti prijatno. I, pristao sam.
Tada sam prvi put u životu video jedan sasvim drugi svet. Prvi put sam imao prilike da upoznam neke ljude koji žive u Novom Sadu, a koje ja nikad nigde nisam imao prilike da sretnem. Vesele, mlade, zdrave… I, što je najzanimljivije, ja sam nekako polako, polako, za tih desetak dana ostavio piće. U početku sam tamo, krišom, dovlačio piće, a onda mi se posle više nije ni pilo. Valjda me ošamutio onaj vazduh tamo. Počeo sam i ja sa njima da sedim kraj logorske vatre i bio sam odlučio da počnem malo više da se interesujem za njihov rad.
Sećam se, dobili smo tada svi i po jednu dnevnicu. To je prva dnevnica koju sam dobio u životu i poslednja u izviđačkoj organizaciji.
Ali, ono što je najzanimljivije, tu sam ja mnoštvo ljudi odjedanput upoznao. Neke Slovence, neke ljude iz Makedonije. Odjednom se jedan moj drug koji ima isto prezime kao i ja, Bata Antić, oženio jednom Makedonkom. Odjedanput su tu neka poznanstva, drugarstva, neke ljubavi… I, što je najčudnije, ja sam se bio zaljubio tada, u ono doba, u jednu devojčicu iz Zagreba. Zbog nje je jedna cela knjiga posle napisana.
Posle mog povratka sa Pala ja sam, valjda, zbog te Ijubavi, a malo i zbog drugarstva sa tim ljudima, polako, onako neprimetno nekako, počeo da dolazim, da se družim sa njima. Prestao sam da odlazim u pozorišni klub, prestao noću da živim, počeo da živim nekako danju…
… Pisao sam im tada i neke pesme. Kažu, napiši nam neku pesmu. Fali nam pesama koje bismo pevali. Onda sam ja probao i napravio »Himnu Porečana«, i još nekoliko izviđačkih pesama sam napisao koje su posle komponovane i dan-danas se pevaju… I ne sećam se više šta sam sve tamo radio, ali znam da sam uvek učestvovao u tom nekom kulturno-prosvetnom delu posla. I kad god se nešto dešavalo, bilo to u Sremskoj Kamenici ili bilo gde u zemlji, ja sam odlazio sa njima i, mogu da vam kažem da sam ja, družeći se s njima, ozdravio. Ja sam negde sve do svoje 27. godine života, družeći se sa izviđačima, bio zdrav čovek.
Kada sam prestao da se družim sa njima, bio sam se razveo; to je jedan brak, pa onda neke traume čovekove, neke krize lične – onda je opet došao pozorišni klub, kafana… Opet neka druga vrsta kulture, ne ove. I vrlo često mi se događalo, jer sam stanovao na keju, na Dunavu, i prolazio sam redovno kroz Dunavski park, a oni imaju tamo, u Dunavskom parku, svoj Dom, da me sretnu i pitaju:
– Šta je? Što ne svratiš više?
A mene sramota da svratim. Ja pijan. Kako da svratim?
Kažem:
– Neka, sutra ću.
A ja se ni sutra ne otreznim.
I tako sam se ja polako odvajao, da ne bih u njihovim očima izgledao nikakav.
Međutim, i dalje smo ostali prijatelji. Mnogi od njih su danas odrasli ljudi, ljudi u godinama. Ne mogu ni oni više da se popnu ni na kakvo brdo. Možda iziđu jednom ili dvaput godišnje da prošetaju.
– Šta mislite o izviđačkoj organizaciji?
– Mislim da je izviđačka organizacija bar tada, kako sam je ja shvatio, uspevala da u ljudima odneguje jednu dobru ljudsku klimu. Tu postoji neka atmosfera, nešto dobro, nešto što se sačuva u ljudima.
To su otvoreni, čisti ljudi. Odmah. Jedni drugima prilaze čista srca. A osnovni cilj je da se ljudi druže, da budu prijatelji. To su ta drugarstva koja se posle celog veka pamte. To je razlog što ja i dan-danas sebe smatram izviđačem. Ozbiljno. Mene kad pitaju jesi li ti izviđač, ja kažem:
– Jesam.
Međutim, već davno, to su već godine kako ja nisam više sa njima. Ali i sada, kad me pozovu, ja vrlo rado pristanem da sarađujem sa njima jer smatram da su te godine koje sam proveo sa njima bile nekakve moje zdrave godine.
– Da li se sećate nekog detalja, neke anegdote iz tih nekih Vaših izviđačkih dana?
– Kad smo bili tamo, na Palama, trebao je da dođe, da nas poseti, drug Đuro Pucar Stari. Domaćin je bio Sergej Kraigher, koji je u ono doba bio predsednik Saveza izviđača Jugoslavije. I to se čekalo. Dva dana se tu sve nešto čistilo, pripremalo… To je bilo jedno dosta lepo uzrujanje. Ja sam noću u Sarajevu pripremao novine i svako jutro dobijao pakete štampe koje smo tovarili u jedan kombi i nosili gore, na Pale. Vozač kombija i ja smo imali običaj da svratimo na vruć burek. I jedno jutro, tako oko pet sati, ja kupujem burek i vidim jednog čoveka. Ide sa ženom. Na sebi sam imao izviđačku uniformu. Odjednom, taj mi čovek priđe sa nekom korpom u ruci. Pita:
– Jesi li ti gore, na Palama.
– Jesam.
– Kako je tamo? Je li hladno?
Reko': – Ja sam noću u Sarajevu, uređujem novine, ali kažu da je hladno noću gore.
Kaže: – Pozdravi gore sve i kaži da sigurno dolazimo.
Mislim ko je čovek, na pijaci kupuje neki krompir. Pitam: – Šta da im kažem? Ko ih je pozdravio?
Kaže: – Pozdravi samo sve i kaži da ćemo sigurno doći.
Dobro – kažem – ne brinite.
Kad posle dva dana dolazi delegacija kod nas u posetu.
Kažu: – Da te upoznamo.
Odjedanput, vidim ja tog čoveka sa pijace.
Pitam: – Ljudi, ko je ovaj?
Kažu – Đuro Pucar Stari.
Kako, reko', Đuro Pucar Stari, nemoguće da je Đuro Pucar Stari. Pa ja znam da rukovodioci nikad ne idu na pijacu sa ženom da kupuju krompir, rukovodioci se voze u limuzinama, rukovodioci su neprekidno zauzeti… Ja sam prvi put bio zapanjen podatkom da jedan Đuro Pucar Stari kupuje nasred sarajevske pijace, druži se s ljudima, pa sam pomislio jednog trenutka – to me je strašno preseklo – pa taj mora onda znati šta je Bosna. Taj onda mora znati šta je Sarajevo. Taj ne može da ga izmišlja iz nekakvih referata. On sigurno mora znati i pošto je hleb, i pošto je mleko, i zašto je nešto poskupelo, i zašto nečeg ima i zašto nečeg nema, i koja ulica kako izgleda, i sve redom. Jer on nije dolazio na pijacu autom nego je dolazio peške, sa ženom.
I onda, sećam se da sam ja njemu skuvao kafu, Đuri Pucaru Starom.
Novi Sad, oktobra 1982.


Cvijetin Mijatović
PRIJATELJ IZVIĐAČA
Na još jednoj smo Smotri izviđača Jugoslavije. Sedmoj po redu. Tjentište, jula 1983.
Još jednom istoj. I još jednom drugačijoj.
Istoj zbog drugarstva, zbog ponovnih susreta, zbog onog izviđačkog u svima nama.
Drugačijoj zbog nas samih. Zbog svake planinke i svakog izviđača koji prvi put prisustvuju jednom ovakvom susretu.
Sa nama, na Smotri, bio je i drug Cvijetin Mijatović, član Predsjedništva SFRJ.
– Ja nisam izviđač – rekao nam je.
– Ja sam prijatelj izviđača. Aktivni. Bar tri puta godišnje idem na marševe. Mene vaša organizacija privlači iz više razloga.


Na slici, s lijeva na desno: u pozadini: Mita Golić (neobrijan), Teodosije Lazić-Toda, Bećir Gribajčević, Mustafa Poparić, Lejla Vodopić,
u drugom redu: Milivoje-Bato Jeftić, Aida Bugarin, gost – Cvijetin Mijatović, viri iza Boško Vasić, Branko Krstić, Boba Mandrapa, Kićo Laganin,
čuče: Hajdar Arifagić, Zlatan Lučić i Branko Parla.
Ostali na slici nepoznati.