ZLATICA NINIĆ: Šta se još dogodilo te 1964. godine?
22. marta je održana godišnja skupština Sreskog saveza izviđača, naravno u našem Domu izviđača na Mejtašu. Uveče je bila igranka. Ovo su bile prilike za nova poznanstva, za druženje, viđenja sa starim prijateljima. Tu smo se ponovo sreli sa nekim članovima muške ekipe u orijentaciji iz Zenice.
Osnovan je klub izviđača-brđana “MLADOST”, u našem odredu, “Boriša Kovačević”. Slike ste već mogli videti, objavljene su na blogu.
I dalje je naša glavna preokupacija bila obuka za takmičenja u orijentaciji. Menjao se sastav ekipe, jer je dosta planinki uspešno savladalo gradivo.
Ovu prazninu u sećanju popuniću slikama. Napravila sam veliki propust, nisam ništa na njima napisala. Volela bih kada bi neko napisao kada su nastale, i moju staru boljku, imena.
Groblje kod LAVA, na grobu Hasana Brkića. Planinke Vesna Dugonjić, Jasna Gajić, Stanka Josifovski... i ja.
Na grupnoj slici su i izviđači čija imena ne znam. Neka izvini i ovaj izviđač što drži macu u krilu. Ali sećam se nečeg drugog u vezi sa njim. Putovali smo autobusom na neku akciju. Sedeli smo zajedno. Sve vreme mi je pevao operske arije. Da li je to bilo na maršu “Tragom Četvrte istočnobosanske proleterske brigade?” Nemam ni jednu sliku. Ako me sećanje ne vara, do Bijeljine nas je prevezla vojska, a onda je marš počeo. Četiri dana smo pešačili, do Vrdnika na Fruškoj gori. Spavali smo u Domu kulture, po privatnim kućama, u jednoj školi. Tamo gde smo se zaustavljali pravili smo drugarske večeri, igranke. Ovaj neimenovani izviđač je bio jedan od svirača, pevao je.
Jedan deo maršrute smo prošli noću. Bio je to prelazak preko Save. U tišini, pešačili smo kroz neku njivu u kojoj je pre toga posečen kukuruz. Boli su nas oni patrljci. Bilo je lakše kada smo stigli do reke. Seljaci su nas čamcima prebacili na drugu obalu.
Jednu noć smo prenoćili u Čortanovcima. Ovo pamtim i zauvek ću. Ako grešim, ispravi me. Tanja Danon, mislim, i ja, raspoređene smo u kuću jedne bake. Uvela nas je u sobu sa dva drvena kreveta, ona starinska. Perina ispod, perina da se pokrijemo, čipka. Zemljani pod. Ali ta soba nije bila spremljena za nas. Već više od 20 godina ova starica je sređivala ovu sobu za sina koji je poginuo u Drugom svetskom ratu. Mi smo prve koje će u njoj prespavati od njegove pogibije. Starica je još uvek bila u crnini.
Ja nemam ništa osim sećanja o ovom maršu. Verovatno je postojao neki dnevnik. Pronađite nešto više od mog sećanja, jer ovo je bila akcija Saveza izviđača BiH.
Sledeći put ću pisati o još jednom uspehu naših planinki, a i izviđača, u 1965. godini.
22. marta je održana godišnja skupština Sreskog saveza izviđača, naravno u našem Domu izviđača na Mejtašu. Uveče je bila igranka. Ovo su bile prilike za nova poznanstva, za druženje, viđenja sa starim prijateljima. Tu smo se ponovo sreli sa nekim članovima muške ekipe u orijentaciji iz Zenice.
Osnovan je klub izviđača-brđana “MLADOST”, u našem odredu, “Boriša Kovačević”. Slike ste već mogli videti, objavljene su na blogu.
I dalje je naša glavna preokupacija bila obuka za takmičenja u orijentaciji. Menjao se sastav ekipe, jer je dosta planinki uspešno savladalo gradivo.
Ovu prazninu u sećanju popuniću slikama. Napravila sam veliki propust, nisam ništa na njima napisala. Volela bih kada bi neko napisao kada su nastale, i moju staru boljku, imena.
Groblje kod LAVA, na grobu Hasana Brkića. Planinke Vesna Dugonjić, Jasna Gajić, Stanka Josifovski... i ja.
Na grupnoj slici su i izviđači čija imena ne znam. Neka izvini i ovaj izviđač što drži macu u krilu. Ali sećam se nečeg drugog u vezi sa njim. Putovali smo autobusom na neku akciju. Sedeli smo zajedno. Sve vreme mi je pevao operske arije. Da li je to bilo na maršu “Tragom Četvrte istočnobosanske proleterske brigade?” Nemam ni jednu sliku. Ako me sećanje ne vara, do Bijeljine nas je prevezla vojska, a onda je marš počeo. Četiri dana smo pešačili, do Vrdnika na Fruškoj gori. Spavali smo u Domu kulture, po privatnim kućama, u jednoj školi. Tamo gde smo se zaustavljali pravili smo drugarske večeri, igranke. Ovaj neimenovani izviđač je bio jedan od svirača, pevao je.
Jedan deo maršrute smo prošli noću. Bio je to prelazak preko Save. U tišini, pešačili smo kroz neku njivu u kojoj je pre toga posečen kukuruz. Boli su nas oni patrljci. Bilo je lakše kada smo stigli do reke. Seljaci su nas čamcima prebacili na drugu obalu.
Jednu noć smo prenoćili u Čortanovcima. Ovo pamtim i zauvek ću. Ako grešim, ispravi me. Tanja Danon, mislim, i ja, raspoređene smo u kuću jedne bake. Uvela nas je u sobu sa dva drvena kreveta, ona starinska. Perina ispod, perina da se pokrijemo, čipka. Zemljani pod. Ali ta soba nije bila spremljena za nas. Već više od 20 godina ova starica je sređivala ovu sobu za sina koji je poginuo u Drugom svetskom ratu. Mi smo prve koje će u njoj prespavati od njegove pogibije. Starica je još uvek bila u crnini.
Ja nemam ništa osim sećanja o ovom maršu. Verovatno je postojao neki dnevnik. Pronađite nešto više od mog sećanja, jer ovo je bila akcija Saveza izviđača BiH.
Sledeći put ću pisati o još jednom uspehu naših planinki, a i izviđača, u 1965. godini.
1 comment:
Zlatice, ljudi kazu da se bolje sjecaju dogadjaja iz mladosti, sto je znak da ti ne staris! Pa ipak da te podsjetim, planinka koja je sa vama na groblju "Lav" a cijeg imena se ne sjecas je Gorjana Ostojic za koju kazu da zivi u Beogradu. Blize podatke moze ti dati Branko Rip. I jos nesto. Nekadasnji mladic sa macom i koji ti je pjevao operske arije je Kreso Kalanovic iz odreda "Mlada Bosna". Gdje li je on?
Vesko
Post a Comment