Poslednji dan je uvek poseban. Osim ogromnog znanja koje steknu školarci, tu je i svečano zatvaranje škole. Osim dnevnika koji verno čuva naše uspomene, uvek nosimo i neke druge „suvenire”.
Izviđačka knjižica u koju je upisana i ova škola, kao i sve druge važne aktivnosti i priznanja svakog izviđača. I potpis, Slavko Butina.
I na karti koja je poslužila za savlađivanje gradiva iz topografije mogu se napisati priznanja i posvete.
Ovo je prva stranica odluke štaba V klase Republičke škole za načelnike odreda koju je nedavno citirao naš Bećko, a ovaj polaznik škole sačuvao celu, originalnu.
I na kraju, nekoliko starih fotografija, koje dobro pamte svi „stari” izviđači, ponajviše sarajevski, ali i mnogi iz Bosne i Hercegovine, a i cele bivše nam države.
Koliko smo vremena proveli ispred ovog kamina?
Sliku izviđačkog doma pamtimo svi.
A da li se neko od izviđača prepoznaje na ovoj slici?
Železnička stanica
Kada zažmurim, vratim se pedesetak godina unazad, vidim ovu sliku. To je bilo mesto na kom sam putovala iz jednog u drugi svet. Nije nam trebao vremeplov ili neka druga sprava naučne fantastike. Za to je bio zadužen ĆIRA. Izlazili smo iz njega garavi, nadvikivali se sa njegovim kloparanjem, ali naše pevanje je bilo glasnije.
Ovo je bila prva ili poslednja železnička stanica, zavisi u kom pravcu putujemo.
Za polaznike ove izviđačke škole, posle tri nedelje izviđačkog života, poslednja stanica. Sledeća je Sarajevo, povratak u onaj drugi život. Ko nije bio izviđač, rekao bi u „normalan svet”.
Hvala Miroslavu što je sačuvao ove dragocene uspomene i podelio ih sa nama baš na ovom našem, izviđačkom blogu.
posted by zlatica
No comments:
Post a Comment