NEOBIČNO VJEŠTARSTVO

Bilo je to školske ’58/’59. godine. Išla sam u školu “Miljenko Cvitković”, peti razred. Bila sam đak pešak, jer sam stanovala na Grbavici. Negde u ovo vreme, ili kad se malo primaklo proleće, došli u školu saobraćajci. Tražili su dobrovoljce. Trebali smo da prođemo kurs o saobraćajnim propisima, dobićemo uniforme, legitimaciju, postaćemo mali saobraćajci. Ja sam se odmah prijavila, bilo mi je to baš zanimljivo. Sve ovo moramo odraditi do 1. maja za paradu, i tu je kraj. U školskom dvorištu smo vežbali kako se maršira u koloni, a iz priručnika učili. Vozači, možete li zamisliti da je jedno od propisa bilo: Ako vam je saobraćajac dao znak da se zaustavite na raskrsnici, da bi propustio vozila iz drugog smera, vozilo morate zaustaviti 20 metara od pešačkog prelaza. Danas nam to izgleda nezamislivo. Sa te daljine se i ne vidi pešački prelaz. Ali, tako je bilo.
Kad smo uspešno završili obuku, dobili uniforme i legitimacije, prvi put su nas izveli na ulicu. Moja prva raskrsnica je bila kod Higijenskog zavoda, Alipašine džamije. Bilo ih je još.
Ovaj novi status nam je donosio i neke druge privilegije: nismo plaćali prevoz, mogli smo svako vozilo da zaustavimo, legitimišemo vozače. Ovo sam morala i da demonstriram pred mojim drugovima.
Moj brat Zlatko je više puta oblačio moju uniformu, i njemu je bilo interesantno da malo bude saobraćajac.
Došao je 1. maj, parada, marširali smo kao odrasli, i sve se završilo. Bez traga. Čak ni sliku nemam, nisam imala nikog da me slika. Izgledali smo slično ovom čiki na slici, ali smo bili mali i lepši.
Ostalo je ono što sam naučila, saobraćajni propisi, znakovi i uspomena.
Ovo je veliki uvod za jedno veštarstvo, ali i znanje koje druga deca nisu imala. Ja nisam bila obično dete, bila sam planinka.
Koliko puta sam zažalila što sam izgubila izviđačku knjižicu, ne znam ni sama. Kada zažmurim, čini mi se da mogu da je prelistavam i vidim šta je u njoj pisalo. Uglavnom, što i drugim izviđačima i planinkama. Ova nova, izdata 28. 12. 65, skoro je prazna: primljena za člana Odreda “Boriša Kovačević” 12. 01. 1960. u osnovnu jedinicu “Bambi”, na kraju pečat odreda i Izviđačkog centra Pale. Strane 7 i 8, zvezde i vještarstva, prazne. Bilo je tu upisano neobično vještarstvo.
Ideja se rodila u Dretelju, Izviđačka škola, 19. VII do 9. VIII 1962. god. Učili smo i polagali razna vještarstva. Ja sam prepričavala drugim izviđačima utiske jednog saobraćajca, učila ih saobraćajne znakove, propise.
Sećam se da mi je vještarstvo upisao Enes Arifhodžić, tadašnji načelnik i Milisav Lazarević, starješina ili zamenik, odreda.
U danu proglašenja ko je dobio prvu ili novu zvezdu, ko je osvojio koje vještarstvo, verovatno sam ja bila najviše iznenađena: dobila sam i vještarstvo saobraćajca.
Da li je još neko bio mali saobraćajac? Da li je neko imao tako dovitljivog i šaljivog načelnika i starješinu, da li je neko imao ovo vještarstvo?

Na slici stoje: Enes, čika Milisav, jedan izviđač, pa ja. U prvom planu, jede jabuku Mirjana Lazarević. Ovu sliku sam već stavila na blog. To je u Dretelju 1962. god. Ako nekoga prepoznate, ili ako se neko prepozna, napišite mi ime, molim vas...
ZLATICA NINIĆ (sada Banović)