JOŠ MALO O SKUPŠTINAMA

Kako bismo mogli da ih zaboravimo. Taj dan je bio uvek poseban dan. Uniforma se peglala do perfekcije, čvor na marami savršeno vezan, sve zvezdice izglancane, lica ozbiljna, svečana.
Tog dana smo se “igrali odraslih”. Onda to nismo znali, ali danas, da. Oni stvarno odrasli ničim nisu pokazivali da smo mi deca, tog dana smo svi bili jednaki.
Za desetak godina u izviđačima bilo je mnogo skupština, ali jednu neću nikada zaboraviti. Moram se ispraviti: zaboravila sam je, ali Vesko je stručnjak da iz nas izvuče uspomene.
Približavala se skupština Odreda Slaviša Vajner-Čiča. Po tradiciji, uvek su prisustvovali gosti iz drugih odreda. Te godine, ispred mog, “Borišinog”, ja sam izabrana da budem taj gost. Možda je još neko išao, to već ne znam. Bilo je to veliko priznanje, a za mene i velika obaveza. Danima sam sastavljala pozdravni govor, ispravljala, dopisivala, prepisivala.
Tu noć nisam ni spavala. Preslišavala sam se, da slučajno ne pogrešim. Kada sam ustala iz kreveta, nešto nije bilo u redu. Noge kao da su mi se smanjile, umesto “dobro jutro” izgovorila sam nešto nerazgovetno. Doručak? Ni govora. Škola na Marijin Dvoru mi je bila beskrajno daleka. Lepo su me pozdravili, uveli u salu, pokazali stolicu. Bila sam kao robot. Podigla sam pogled, a ispred mene ogromna govornica, kao planina. Kako ću ja doći do nje, da li će me videti iza nje, da li su me već prozvali, ili mi se to samo učinilo? Nije. Neko je rekao: “A iz odreda ... Ninić Zlatica”. Nije mi bilo druge: skupila sam ono malo hrabrosti, proverila, papir sa govorom je u džepu, i krenula.
Govornica je stvarno bila visoka, ali popeću se malo na prste. Vadim moj “govor”, otvaram ga. Na vrhu velikim slovima piše ZDRAVO! A ispod toga, ništa. Od treme nisam mogla da hodam, nisam mogla da govorim, a sada još i ne vidim. Malo duže sam ćutala, samu sebe grdila, pa hrabrila, pa kašljuckala i na kraju se ipak dogodilo čudo. Progovorila sam:
“Neću vam reći ZDRAVO, jer još neću da idem. Hoću danas da se družim sa vama. Ispričaću vam jedan nezaboravni doživljaj. Bilo je to na zimovanju, na Opservatoriji na Bjelašnici. Već je zalazilo sunce kada smo se popeli na vrh. Stajali smo na grebenu, na vrhu. Mislili smo da ćemo videti Sarajevo, ali, sa one strane Bjelašnice je već bio mrak. Planina je sakrila sunce, koje smo mi još mogli da vidimo, iza leđa. Onda smo videli ono o čemu hoću da vam pričam. Na nebu je bila linija koja je delila dan i noć. Naše siluete su se oslikavale na toj liniji. Podignem ruku, podigne i moj lik na onoj liniji. Zbijali smo šale, pozirali, a smeh i radost se gubili negde dole u mraku. Na našu žalost, senke su postajale sve bleđe i na kraju nestale. Nismo imali fotoaparat da se slikamo, nemam sliku da vam pokažem. E, ja hoću da vas pozovem da ovo ponovimo, zajedno, dobro opremljeni za slikanje. Ovakve stvari se događaju jednom u životu, treba ih ovekovečiti.
A sada ZDRAVO, ali samo do moje stolice”.
Da li mi verujete da je bilo sve baš ovako? Slično, da. Stvaran je aplauz koji sam zapamtila, reči nekoga ko je sedeo do mene: BRAVO!


I onda i danas sve mi je zbrčkano, kao i ova slika. “Pozajmila” sam tri, četiri slike, amaterski napravila ovu. Svi na njoj su stvarni, samo vreme, mesto, ja, malo izmešani.
To nije važno. Tog dana sam postala velika, naučila kako da savladam tremu.
Ostala sam dužna pozdrav. Posle puno, puno godina, izviđači Čičinog odreda:
ZDRAVO, ZDRAVO, ZDRAVO!
ZLATICA