
Bilo je to neobično zimovanje i verujem da ga svi koji su bili pamte. Pošli smo 15. januara u meni nepoznati gradić. Ne baš svima: u Rudniku su bila i dva logorovanja, 64. i 65, odreda “Mustafa Dovadžija”. Kada sam 2oo5. god. ponovo posetila ovaj gradić, u mom dnevniku sam napisala:
“NAŠA PLANINA. Kad se


„Njihova muzika“ je obeležila to zimovanje. ONI su bili, upravo oni, „IZOHIPS
E“. Goran Bregović, solo gitara, Slobodan Borovčanin, ritam gitara, Rudan Momčilo-Momo, bubnjevi, i Hasan-Sova Sadiković, bas gitara. Po mom saznanju, „Izohipse“ su nastale u jesen 1964. godine, te 1965. smo imali zadovoljstvo da nama svako veče sviraju na igrankama, a 1966. su prerasli u „BEŠTIJE“, već ozbiljne muzičare. Sećam se da su neko vreme svirali u Tehničkoj školi, gde sam i ja išla na igranke. Nismo tada ni sanjali da će taj mali Goran (bio je najmlađi) napraviti veliko „BIJELO DUGME“. Mi tinejdžerke, oni za nas, i u tim uslovima, najbolji muzičari na svetu. Bilo je simpatija, dogodovština. Priznajem, jedan je bio i moja simpatija, uspomena iz mladosti. Sve ove decenije, kad god čujem ili vidim Gorana ili „Bijelo dugme“, to zimovanje se vrati iz nezaborava.

Još nešto neobično je bilo te godine na Rudniku: MAĐIONIČAR-HIPNOTIZER. Ne mogu se setiti imena, ali njegovih čudesa da. Jedno veče je na binu izveo mog brata Zlatka i još nekoliko izviđača. Hipnotisao ih je, ubedio da im je jako hladno. Moj brat je drhtao na bini od „hladnoće“ a ja sam vrištala, plakala i molila da mi „brat ne umre“.
Sećam se i kuvara Krleta. On je bio kuvar koga nam je vojska posudila. Njemu nikad nije bilo hladno. Grejala ga je rakija. Neću nikad zaboraviti kako sam prala sudove, kad sam bila dežurna. Kuvar Krle nas natera da što brže pokupimo tanjire sa stolova, ubacimo ih u kazan sa vrelom vodom, onako zajedno sa ostacima hrane. Mi neveliki, kazan dubok. Ruke nam u vodi iznad laktova, a po površini plivaju ostaci hrane, masnoća. Uh, bilo je gadno.
Nismo imali ni krevete. Dušeci, jedan uz drugi kao sardine, a garderoba uz uzglavlje. I u tome je bilo draži.
Ne pamtim samo ja ovo zimovanje, i ona dva logorovanja na Rudniku. Te 2005. god., kada sam ponovo bila na „našoj planini“, okupilo se mnogo meštana oko nas. Za to je najviše zaslužan Slobodan Borovčanin, koji je i zamislio ovaj povratak na Rudnik, posle 40 godina. U sali Mesne zajednice bilo je mladih (naših vršnjaka), njihove dece, a i roditelja, bilo je puno uspomena, smeha i poneka suza. Prepričavale su se zgode i nezgode: rudnička deca su se skupljala oko izviđača, nisu odlazili kućama, čak ni kada je vreme ručku. Svima je bilo interesantno šta to rade izviđači. Već ostareo, čika Dragiša Miletić, fotograf, u svojoj arhivi je imao dosta filmova na kojima je ovekovečio boravak izviđača iz Sarajeva u njihovom gradiću. Tu se našla i ova moja slika. Imala sam je, ali nisam znala gde sam se to slikala. Zahvaljujući čika-Dragiši, sad znam: nezaboravno zimovanje na Rudniku, te daleke 1965. godine.
Sećam se i kuvara Krleta. On je bio kuvar koga nam je vojska posudila. Njemu nikad nije bilo hladno. Grejala ga je rakija. Neću nikad zaboraviti kako sam prala sudove, kad sam bila dežurna. Kuvar Krle nas natera da što brže pokupimo tanjire sa stolova, ubacimo ih u kazan sa vrelom vodom, onako zajedno sa ostacima hrane. Mi neveliki, kazan dubok. Ruke nam u vodi iznad laktova, a po površini plivaju ostaci hrane, masnoća. Uh, bilo je gadno.

Nismo imali ni krevete. Dušeci, jedan uz drugi kao sardine, a garderoba uz uzglavlje. I u tome je bilo draži.
Ne pamtim samo ja ovo zimovanje, i ona dva logorovanja na Rudniku. Te 2005. god., kada sam ponovo bila na „našoj planini“, okupilo se mnogo meštana oko nas. Za to je najviše zaslužan Slobodan Borovčanin, koji je i zamislio ovaj povratak na Rudnik, posle 40 godina. U sali Mesne zajednice bilo je mladih (naših vršnjaka), njihove dece, a i roditelja, bilo je puno uspomena, smeha i poneka suza. Prepričavale su se zgode i nezgode: rudnička deca su se skupljala oko izviđača, nisu odlazili kućama, čak ni kada je vreme ručku. Svima je bilo interesantno šta to rade izviđači. Već ostareo, čika Dragiša Miletić, fotograf, u svojoj arhivi je imao dosta filmova na kojima je ovekovečio boravak izviđača iz Sarajeva u njihovom gradiću. Tu se našla i ova moja slika. Imala sam je, ali nisam znala gde sam se to slikala. Zahvaljujući čika-Dragiši, sad znam: nezaboravno zimovanje na Rudniku, te daleke 1965. godine.
Z D R A V O
ZLATICA NINIĆ
3 comments:
nece biti da je ovo zlatina slika sa rudnika..ovo je negdje pred njenu udaju u bosni a znam da su u jabucaru bile a i danas se nalazi poneka jabuka...zao mi je zlato moja a znam da divno pamtis i da se svega sjecas...ko radi moze jednom i da pogrijesi
zlato neka im se sve pozlati od srca im zeli tvoj drug slobo..kad kazem njima mislim na mladence..sretno i sa puno uvazavanja i ljubav ce biti vjecna
nema te da se javis a predpostavljam da si i da ste svi dobro...slobo
Post a Comment