Opet sabijam opremu u telećak. Konačar sam na sreskoj izviđačkoj školi u Podgrabu. Podne je. I muhe se na oknima umrtvile od vrućine. Umjesto ručka tutnuh među ostale stvari malo marmelade i komad pogače. Nikog od ukućana na vidiku. Pred kapijom, na kamenu, sjede moj mlađi brat i drug iz raje, Zdravko Mičić. Dadoh im „Moravu“, jednu jedinu koju sam imao, i skotrljah se niz Bjelave.
Pred ekonomatom Saveza, kod hotela „Evropa“ dočeka me brdo opreme i kuhinjskih namirnica: poljski kreveti, šatori, komplet kuhinja, sanduci sira, ćebad, bure ulja, brašno. Sve je spremno za utovar, samo se čeka kamion da dođe. Ubrzo je stigao i kamion... Trebalo nam je dosta vremena da utovarimo sve što je ekonom Soko pripremio. Krenuli smo put Podgraba.
Gura uz brdo i serpentine trotonski „Čepel“, pun do vrha, a na vrhu nas četvorica: Šiške, Čamo, Vega i ja. U kabini je Ljubiša, vođa ovog konačarskog tima. Četiri člana tog tima ispružili sve četiri, prepustili se suncu da im pali gola prsa i tabane. U dolini ispod naše putanje, tražeći osvježenje na obalama Miljacke, ostaje grad.
Poznajem svaku okuku na ovoj cesti, često sam se kotrljao njome u ovom svom izviđačkom živovanju.
Dobro gura „Čepel“. Na Palama smo stali da bi „Čepel“ ohladio svoj užareni motor, šofer da bi salio jednu ljutu, a mi da protabanamo malo da bismo istegli utrnule krakove.
U Podgrab, na Mitrovu livadu, stigli smo kasno popodne... Izvalili smo žičanu ogradu i kamion utetura na livadu na kojoj ćemo podići logor. Istovarismo opremu i namirnice, oprostismo se sa šoferom i on ode zajedno sa „Čepelom“.
Bližila se večer. Podigli smo mali logor od tri šatora, ubacili u njih pet kreveta i dosta ćebadi. Osigurali smo opremu od nezvanih znatiželjnika, podigli jarbol i zastavu i naložili vatru.
(Bećko Gribajčević i Fuad Šišić na poljani u Podgrabu)
Zatim smo se oprali na izvoru i skuhali čaj. Zašto ne bismo i halvu napravili?! Šerpa je tu i brašno i ulje i šećer. Uskoro se od vatre širio miris prženog brašna. Dugo smo sjedili kraj vatre, pili čaj i, naravno, jeli halvu i pjevušili, ako se to može tako nazvati s obzirom na mogućnost naših glasova. San nas poče savladavati. Dogovorismo se o redoslijedu straže i povukosmo u svoje „apartmane“. Ostao jedino stražar kraj vatre i halve.
Ujutro su stigli izviđači i planinke, oko stotinjak njih, i svi su okusili halvu. Ono veče, kad se ta halva rađala pri škrtoj svjetlosti baterije, natrpali smo preko mjere ulja u šerpu. Onda, da bismo izravnali odnos ulja i brašna, dodali još brašna. Sad je brašna bilo suviše, pa smo opet dosipali ulja, pa opet brašna i eto, vagon halve napravismo i ispekosmo i njome zabetonirasmo crijeva stotini izviđača.
Nazdravlje, konačari.
Nastavlja se.
Bećko
No comments:
Post a Comment