Ešref Smajević-Eške je u svom već citiranom pregledu prvih logorovanja sarajevskog odreda izviđača »Mlada Bosna« (v. prilog »Iz Doboja Goran Rubil piše« iz avgusta 2008) s pravom rekao da je teren u Maoči bio idealan za izviđačke aktivnosti. Meni je to bio prvi logor i, kao vodnik-početnik, bio sam premlad i dalek od nekakvih organizacionih poslova, tako da neke stvari iz Ešketovog teksta i danas primam kao novìnu. Nisam znao ni da je Odred već prethodne 1953. godine logorovao na Strmcu (u Slavoniji) zajedno sa dva druga odreda: »Strajko Mitrović« iz Tuzle i beogradskim odredom izvidnika »Vasa Čarapić« i da su se tada dogovorili da se zajedno logoruje i 1954. godine. I Zeničani su nam se pridružili na
(Vladimir Osipov-Repeta, skorašnji izgled)
Maoči (sa čuvenim Nihadom Gradinčićem-Ničetom kao načelnikom odreda i logora). Nismo bili preblizu jedni drugima, tako da je svako mogao živjeti svojim životom i tek povremeno se susretati. Nije mi mnogo ostalo u sjećanju, ali je borova šuma u kojoj je naš logor bio smješten bila prekrasna; na nekim borovima su bile pričvršćene male saksije, iznad njih je kora redovno zarezivana pa je smola curila u saksije; sve mi se čini da su radnici tamošnjeg šumskog preduzeća 
dolazili da to kupe.
dolazili da to kupe. Imali smo lijepu kapiju i ostale logorske objekte: jarbol, pa onda po svim pravilima ukopanu i ozidanu kuhinju sa ringlama, »izvi-
đačke patente« pred šatorima i u šatorima, saznali smo šta je to dežurni vod u kuhinji (guljenje krompira, nošenje vode, loženje vatre) i dežurni vod na latrinama (zasipanje istih krečom). Šatori su bili, naravno, za četiri osobe; spavali smo na slamaricama, tako da je bilo od vitalne važnosti dobro okopati šator za slučaj kiše. Za mog stražarenja nije došlo do krađe zastave s jarbola (mislim da je bila varijanta da neko od starješinstva logora ukrade zastavu dok straža spava i druga, gora, kad je zastavu otuđivao komšijski odred, svakako u najgluvlje i najgore doba noći, kad je najteže biti budan), međutim, rekao bih da smo se kao odred bar jednom obrukali, ali da su i naši obrukali druge. U te ekspedicije su išli brđani, znam da nas balave nije niko ni pitao. Ipak, skinuti čvrsto omotanu i vezanu veliku državnu zastavu s jarbola, pored stražara koji u principu još i loži za sebe vatru da se ogrije – bar tako je bilo na Maoči – nije mačji kašalj! A sutradan ujutro je valjalo ići u potragu za zastavom (javna bruka) i u pregovore za njen povratak (dupla bruka). Međutim, to je u mojoj glavi ipak dosta maglovito: otada do danas je prošlo 54 godine. Vrijeme nas je tada odlično poslužilo (za razliku od logora u Poljavnicama kod Bosanskog Novog 1955, sa puno kiše i vlage). Išli smo i na Krivaju da se kupamo na nekim bukovima, skakali smo i sunčali se na velikom kamenju. Tada se za Maoču putovalo vozom do Zavidovića (ceste su bile uglavnom neasfaltirane i pune prašine, autobusi bez konfora [sav prtljag – na krovu autobusa; vozač se penjao uz merdevine pozadi i primao i izdavao kofere i torbe] i, naročito, bez popusta za izviđače, tako da je željeznica bila prava stvar u svakom pogledu); od Zavidovića smo presjeli u putničko-teretnu kompoziciju na uskotračnoj pruzi (za neupućene: razmak između šina 0,76 m) sa, naravno, parnom lokomotivom, tako da su i inače svi putnici, na koju se god stranu vozili iz Sarajeva, poslije svake vožnje bili garavi od dima, a znao je sićušni komad ugljena iz dimnjaka uletjeti u oko, pa eto belaja... jer glavni štos je bio spustiti prozor i gledati u pravcu vožnje. Do Maoče se sjećam da je bilo četrdesetak kilometara, ali je to potrajalo nekoliko sati. Tako smo se i vratili po završetku logorovanja.
Uopšte rečeno, izviđači iz moje generacije su bili učesnici ali ne i rukovodioci, pa nas je mimoilazila svaka logistika, kako bi se danas reklo. Sva ta briga je ležala na plećima starješinstva i brđana, koji su imali popriličnu odgovornost. Bulumentu mladih, zdravih i živahnih tinejdžera valjalo je svaki dan nahraniti i zabaviti odgovarajućim programom, koji se čitao na jutarnjem zboru u dnevnoj zapovijesti. Mislim da je ta strana ipak bila jednostavnija od one materijalne.
đačke patente« pred šatorima i u šatorima, saznali smo šta je to dežurni vod u kuhinji (guljenje krompira, nošenje vode, loženje vatre) i dežurni vod na latrinama (zasipanje istih krečom). Šatori su bili, naravno, za četiri osobe; spavali smo na slamaricama, tako da je bilo od vitalne važnosti dobro okopati šator za slučaj kiše. Za mog stražarenja nije došlo do krađe zastave s jarbola (mislim da je bila varijanta da neko od starješinstva logora ukrade zastavu dok straža spava i druga, gora, kad je zastavu otuđivao komšijski odred, svakako u najgluvlje i najgore doba noći, kad je najteže biti budan), međutim, rekao bih da smo se kao odred bar jednom obrukali, ali da su i naši obrukali druge. U te ekspedicije su išli brđani, znam da nas balave nije niko ni pitao. Ipak, skinuti čvrsto omotanu i vezanu veliku državnu zastavu s jarbola, pored stražara koji u principu još i loži za sebe vatru da se ogrije – bar tako je bilo na Maoči – nije mačji kašalj! A sutradan ujutro je valjalo ići u potragu za zastavom (javna bruka) i u pregovore za njen povratak (dupla bruka). Međutim, to je u mojoj glavi ipak dosta maglovito: otada do danas je prošlo 54 godine. Vrijeme nas je tada odlično poslužilo (za razliku od logora u Poljavnicama kod Bosanskog Novog 1955, sa puno kiše i vlage). Išli smo i na Krivaju da se kupamo na nekim bukovima, skakali smo i sunčali se na velikom kamenju. Tada se za Maoču putovalo vozom do Zavidovića (ceste su bile uglavnom neasfaltirane i pune prašine, autobusi bez konfora [sav prtljag – na krovu autobusa; vozač se penjao uz merdevine pozadi i primao i izdavao kofere i torbe] i, naročito, bez popusta za izviđače, tako da je željeznica bila prava stvar u svakom pogledu); od Zavidovića smo presjeli u putničko-teretnu kompoziciju na uskotračnoj pruzi (za neupućene: razmak između šina 0,76 m) sa, naravno, parnom lokomotivom, tako da su i inače svi putnici, na koju se god stranu vozili iz Sarajeva, poslije svake vožnje bili garavi od dima, a znao je sićušni komad ugljena iz dimnjaka uletjeti u oko, pa eto belaja... jer glavni štos je bio spustiti prozor i gledati u pravcu vožnje. Do Maoče se sjećam da je bilo četrdesetak kilometara, ali je to potrajalo nekoliko sati. Tako smo se i vratili po završetku logorovanja.
Uopšte rečeno, izviđači iz moje generacije su bili učesnici ali ne i rukovodioci, pa nas je mimoilazila svaka logistika, kako bi se danas reklo. Sva ta briga je ležala na plećima starješinstva i brđana, koji su imali popriličnu odgovornost. Bulumentu mladih, zdravih i živahnih tinejdžera valjalo je svaki dan nahraniti i zabaviti odgovarajućim programom, koji se čitao na jutarnjem zboru u dnevnoj zapovijesti. Mislim da je ta strana ipak bila jednostavnija od one materijalne.
Javljam se uskoro opet.
Vladimir Osipov-Repeta
No comments:
Post a Comment