IZ ISTORIJE IZVIĐAČA – Izviđačka škola na Boračkom jezeru 1954.

Taman se ja vratih s logorovanja na Maoči, kad za nekoliko dana eto ti kurira meni u moj Dugi sokak (između Pivare i tek kasnije izgrađene žičare) – ništa telefon: mislim da su tada telefonski brojevi u Sarajevu bili četverocifreni: osim ustanova i preduzeća stvarno je malo ko mogao dobiti liniju – da mi javi da sam određen da idem na Izviđačku školu na Borke koliko sutra-prekosutra. Mojima drago, zbrinut za još tri sedmice preko ljeta (nisu oni baš ozbiljno uzimali tu moju zanimaciju). Osim mene, iz odreda je išao Hamdo s Jezera (nažalost, zaboravio sam mu prezime – jedna do daske temeljita izviđačina i drugarčina) i, čini mi se, niko više. A ja imao samo I zvijezdu i mali vodnički staž. Bio sam iznenađen i impresioniran.
To je bila prva izviđačka škola SIBiH-a, bez naznake: kasnije sam saznao da su bile škole za načelnike odreda i tako dalje. Polaznika je bilo možda šezdesetak iz cijele republike, sjećam se da su predavači bili sekretar Saveza Dževad Dautović (on je bio i sekretar Saveza kulturno-umjetničkih društava BiH u Gajretovoj zgradi, a Savez izviđača je gostovao u njihovim prostorijama: Dom izviđača je sagrađen tek kasnije) – on je, recimo, predavao izviđačku administraciju: kako se pišu zvanična pisma itd.; pa ispred Saveza Aco Černjavski, Stojan Matković, starješina mostarskog odreda Radmilo-Braca Andrić, a gostovao je kratko i Slavko Butina. Nikako se ne mogu sjetiti ko nam je od njih predavao »ozbiljnije« discipline.
Na orijentacioni kros su išle patrole od po troje iz raznih gradova. Mene su zapali Prijedorčanka Mira Romić (kasnije je studirala književnost u mojoj generaciji i pod prezimenom Bogavac radila u Institutu za književnost) i Tuzlak, mlađi brat Omera Ibrahimagića. Trudili smo se koliko smo mogli po onom nezgodnom terenu oko Boračkog jezera i, moram reći, nismo se proslavili: stigli smo na cilj dosta iza prvih ekipa.


Ali naj-
upe-
čat-
ljivi-
ja us-
po-
me-
na bila mi je sljedeća: za dežurstva jedne Mostarke (naravno, znam joj ime) ručak je kasnio a cijela škola, postrojena u kolonu po jedan, čekala je po zvizdanu s porcijama. A ona nas je pustila (mislim, samoinicijativno) da se cvrljimo u uniformi: košulje su bile od čvrstog materijala, marama vezana oko vrata: nije bilo tada govora o nekom popustu u oblačenju po vrućini. I tada ja izađem iz reda (ništa manje), tresnem porciju o zemlju i razgalamim se, na što dežurna ode i prijavi me gdje treba. I da li odmah tada ili poslije ručka, ali jedan od gore pomenutog trijumvirata iz Saveza me zovne na raport i naredi mi da se spakujem i da čekam pred šatorom, jer će me vratiti u Sarajevo. Ne znam kada mi je u životu bilo teže. Odred me poslao, ukazao mi čast i povjerenje, a ja se ponašam tako neodgovorno. Te ja tako spakovah telećak, uvalih se u gojzerice i zelene dokoljenke od uniforme i čekaj, čekaj... kad odjednom mi javiše da mi je oprošteno, ali su me izribali. I na kraju škole još budem proglašen, zajedno s Banjalučankom Tamarom Firsov i (?) Andrićem iz Mostara, za najboljeg polaznika! Svašta. Dobili smo kao nagradu po zelenu torbicu i zviždaljku (?!), a svi polaznici po maramu krem boje s crvenim obrubom i crtež znaka koji smo dobili pravo da izvezemo na marami: slova BPI (»Budi primjeran izviđač«) u obliku grana ili klada smeđe boje, koje gore zlatno-crvenim plamenom. Kasnije smo saznali da je to bila maltene kopija skautskog znaka BKS (»Budi kao sunce«). Moja mama mi je to i izvezla i ja sam uglavnom nosio tu maramu, zanemarivši crveno-plavu maramu Igmanske čete. Sjećam se planinki Zrinke Komljenović i Melihe Ćorde iz Mostara, Ajše Sadiković iz Ljubuškog (nikad nisam saznao je li to kasnije bila ona odlikašica, najmlađa doktorica u BiH, unuka čuvenog travara Sadika Sadikovića, čiju smo knjigu o ljekovitom bilju imali kod kuće). Tamaru Firsov sam zapamtio kao visoku i zatvorenu plavušu s debelim naočalama, a prepoznao sam je tridesetak godina kasnije na seminaru za nastavnike francuskog u Makarskoj, kao veselu, otvorenu i strašno simpatičnu osobu, ljubljanskog magistra romanistike i nastavnika francuskog na banjalučkom univerzitetu, sa prezimenom Bojanić.
Ali sve skupa, čini mi se da se odred malo preračunao investirajući u mene: nisam mu to baš vratio kako bi valjalo. Prekratko sam se zadržao u organizaciji.
Javiću se opet,
Vladimir Osipov-Repeta