OI "BORIŠA KOVAČEVIĆ" 1965. god

TAKMIČENJA U ORIJENTACIJI 1965. GOD. DRUGI DIO

REPUBLIČKO TAKMIČENJE NA KONJUHU
(Litva kod Banovića)

Zborno mesto svih ekipa je bilo u Tuzli, odakle su nas kamionima prevezli na Konjuh. Na našu radost, iznenađenje ženske ekipe, sreli smo mušku ekipu izviđača iz Tuzle, naše poznanike. Naša ekipa u novom sastavu, ali od starih takmičarki je bila Jasminka Alikadić i ja, Zlatica Ninić. To je bilo dovoljno za druženje naših ekipa pre takmičenja.
Staza je postavljena na severnim obroncima planine Konjuh, u malom mestu Litva kod Banovića. Verujte da sam se mnogo trudila. Nekoliko atlasa, karata, i jedva sam pronašla ovu na kojoj je upisana Litva. Meštani su nas ispravljali da mi nismo u Banovićima. Insistirali su na tome toliko, da nisam, evo, do danas mogla zaboraviti. Podsećali su nas i na pesmu i bili oduševljeni kada su nas čuli da je pevamo. Možete li se setiti šta se to pevalo na Konjuhu? Pa naravno:

“Konjuh planinom, vjetar šumi, bruji.
Lišće pjeva žalovite pjesme.
Borovi i jele, javori i breze,
Svijaju se jedno do drugoga.

Noć je svu šumu u crno zavila.
Konjuh stenje, ruši se kamenje.
Mrtvoga drugara, husinjskog rudara,
Sahranjuje četa partizana..."

I u zboru pre polaska na stazu, bili smo jedni do drugih.

Dogodio se jedan incident, na samom početku takmičenja. Prva kontrolna tačka nije dobro zadata. Neke ekipe su se odmah vratile, a neke su, misleći da su pogrešile, bile malo upornije. Na kraju smo se svi vratili u logor. Takmičenje je odloženo za sutradan jer je vreme poodmaklo. Nema vremena da se ispravi greška i da se svi zadaci odrade do mraka.
Drugi polazak je bio uspešan!

Zajednički obrok, možda i ručak iz konzerve, i zasluženi odmor

Ženska ekipa je bila uspešnija.
Drugi put smo postale prvaci Bosne i Hercegovine.
Dok smo se mi radovali što idemo na COT u Metliku, muška ekipa se slikala za sećanje sa Bistričaka.
Željko Majstorović je napisao: Kada su se vratili sa Konjuha, dvije nagrade: planinke osvojile prvo mjesto i priliku da idu u Metliku, a Ramiz Pamuk nagradu za fer-plej: kada je vidio da je tuzlanska ekipa skrenula sa staze, upozorio ih je i pomogao im je. Tuzlaci su zahvaljujući tome bili prvi , naša ekipa druga. Ipak svaka čast našem sada već rahmetli drugu Ramizu, FER-PLEJ je izviđačima važniji.
Sada nas je, za mesec dana, čekalo savezno takmičenje. Organizovane su dodatne pripreme za izviđače iz Tuzle i planinke Borišinog odreda na Jahorini. Vodio nas neko “vojno lice” koji je po onoj vrućini jeo slaninu svaki dan. Bili smo u domu, mislim Šator. Preko dana smo obnavljali znanje iz svih disciplina, a posebno iz orijentacije u prirodi. Jednog dana smo dobili zadatak da malo okolo-naokolo odemo na vrh Jahorine. Maršrutu nam je odredio instruktor. Dan je bio tmuran, ali nas to nije sprečilo da krenemo. Međutim, naglo se spustila magla, verovatnije oblak. Magla je postala kišica, a onda prava gusta kiša. Smračilo se. Od tmurnih oblaka i guste kiše nismo mogli ni da gledamo. Odustali smo od vrha Jahorine.
Večeri smo provodili uz džu-boks i “again and again”, slušali i igrali “Twist again”.

SAVEZNO ORIJENTACIONO TAKMIČENJE – METLIKA 65.

Jedini dokaz da smo bile u Metlici je ovaj pečat hotela u kome nismo odseli. Izmolila sam na recepciji da mi ga stave u knjižicu.
A uspomena? Imala sam, više nemam, sliku u šorcu. Znači noge gole, a obula duboke cipele preko vunenih čarapa. Zagazila sam u plićak reke čija se jedna obala zvala Hrvatska, a druga Slovenija.
Svako takmičenje u orijentaciji ima iste discipline: topografija (poznavanje karte, rukovanje kompasom, crtanje itinerera, skica), signalizacija, prva pomoć, gađanje iz vazdušne puške, brzina podizanja i pakovanja šatora). Savezno je drugačije. Traje dva dana. Na jednoj kontrolnoj tački moramo napraviti bivak (ognjište, šator od šatorskih krila, skuhati jedan obrok). U zoru takmičenje se nastavlja. Proglašenje rezultata takmičenja: nekom radost, nekom ne.
Ni ovog puta nismo osvojile prvo mesto. Glavno je učestvovati!!!



Po sećanju Emira, Željka, Veska,
i mojem, ova dva priloga objavila

ZLATICA NINIĆ