NOVI UREDNIK, NOVI BLOGER

ZLATICA NINIĆ, iz ex-Lenjinove 95. Evo mog prvog javljanja u novoj ulozi. Minkica i Vesko su me unapredili u jednog od pomoćnih urednika. Pitam se da li mi ovo ulazi u radni staž, i da li će mi povećati ovu bednu penziju? Imam tremu, iako sam sve već isprobala na mom blogu. Vesko me stalno juri i grdi što ništa ne pišem, a šta će tek biti ako moj prilog ne bude dobar. Imam opravdanje što odavno, već dva meseca, nisam ništa pisala, ali Vesko je strog, i ne uvažava moje izgovore. Više se i ne sećam da li sam pisala za blog da sam u invalidskoj penziji, da koristim ortopedska pomagala (cipele, longete, fiksatore zglobova i dve podlakatne štake). Povremeno moram na Kliniku za rehabilitaciju, na generalku, pa onda teram dalje. To sam radila ova dva meseca, a sada ponovo na posao.
Evo prilog Mome Jelovca koji je poslao Vesku, ali, pošto sam ja prozvana, red je i da ga ja objavim. Dajem časnu reč da nisam ništa izredigovala, osim poneku pravopisnu grešku (tačku, zapetu, dvotačku).
Momo, pošalji jednu sliku iz mladosti. Prošlo je mnogo vremena, ostarilo se, a i trebaće nam za jedno iznenađenje povodom rođendana bloga, koji je u novembru. Vesko skita po svetu, a čeka ga taj veliki posao, to iznenađenje.
Dosta od mene. Evo šta piše Momo Jelovac:

E, moji izviđači, planinari... posebno ovi iz Engleske... najveća planina na koju se sada možete popeti je Pint of Beer... a možete planinariti i po živcima jedni drugima k'o što Vesko planinari po meni ovih dana. Kako god mu ja pomenem zimu i skijanje, on uvijek ima odgovor. "J..o ti svoje plazanje, kako je nama bilo dok smo kao izviđači hodali i planinarili uzduž i poprijeko cijele Juge." Ili, kada god se spremim za kakav put u oktobru ili novembru, on se rastuži: "Znači, vraćaš se kad okopni, tj. oko maja". Nije njemu do mene i mog društva, nego nema koga šaltati i nema kud uteći od Minkice.
Neki dan se dogovorimo da idemo gledati neku trku čamaca na Thames tj. Temzi (kakva trka, uz rijeku je kamara pabova sa najhladnijim pivom na kugli), kad zove Minkica: "Je l' trka? Sigurno si otiš’o lokat s Momom".
Šala na stranu, da nemamo jedan drugog, u ovoj civiliziranoj europskoj mašineriji davno bismo ostali i bez ulja i bez goriva, ovako se nađemo pa prepričavamo dogodovštine i uglavnom se laže na megabajte. Ja moram reći da se za ovih 15 godina nisam, kada dođe zima, spuštao ispod 1000 metara i moram priznati da mi svijet odozgo izgleda sve ljepši i ljepši. Nego ovo je samo početak, javiću se više kad se otisnem zimus, pa ću vam prepričavati kako je na Stjenovitim planinama, tamo ću, nadam se, u novembru, pa po Dolomitima u decembru, pa ćemo malo u Skandinaviju u martu...
A moje bivše kolege novinare (radija, televizije, štampe – prepoznaće se oni) ovim putem pozivam da napišu ponešto. Garantujem ispred brojnog uređivačkog kolegija ovog bloga da će sve što budete napisali biti objavljeno, a ne kao nekada bačeno u korpu ili izredigovano tako da ga ni autor ne bi prepoznao...
Evo jedna slikica da vas malo "naložim".
Veliki pozdrav mojim ex-komšijama sa Grbavice (prepoznaće se Ninići iz ex-Lenjinove 95), Zlatanu Lučiću, nadi našeg rukometa i svim posjetiocima bloga.
Momir-Momo Jelovac