

Ovaj novi status nam je donosio i neke druge privilegije: nismo plaćali prevoz, mogli smo svako vozilo da zaustavimo, legitimišemo vozače. Ovo sam morala i da demonstriram pred mojim drugovima.
Moj brat Zlatko je više puta oblačio moju uniformu, i njemu je bilo interesantno da malo bude saobraćajac.
Došao je 1. maj, parada, marširali smo kao odrasli, i sve se završilo. Bez traga. Čak ni sliku nemam, nisam imala nikog da me slika. Izgledali smo slično ovom čiki na slici, ali smo bili mali i lepši.
Ostalo je ono što sam naučila, saobraćajni propisi, znakovi i uspomena.
Ovo je veliki uvod za jedno veštarstvo, ali i znanje koje druga deca nisu imala. Ja nisam bila obično dete, bila sam planinka.

Ideja se rodila u Dretelju, Izviđačka škola, 19. VII do 9. VIII 1962. god. Učili smo i polagali razna vještarstva. Ja sam prepričavala drugim izviđačima utiske jednog saobraćajca, učila ih saobraćajne znakove, propise.
Sećam se da mi je vještarstvo upisao Enes Arifhodžić, tadašnji načelnik i Milisav Lazarević, starješina ili zamenik, odreda.
U danu proglašenja ko je dobio prvu ili novu zvezdu, ko je osvojio koje vještarstvo, verovatno sam ja bila najviše iznenađena: dobila sam i vještarstvo saobraćajca.
Da li je još neko bio mali saobraćajac? Da li je neko imao tako dovitljivog i šaljivog načelnika i starješinu, da li je neko imao ovo vještarstvo?

ZLATICA NINIĆ (sada Banović)