DA SE SJETIMO – 100 godina izviđaštva

Davne 1907. godine lord Bedn-Pauel okupio je grupu od dvadese-
tak dečaka da u praksi proveri ono što je zapazio za vreme burskih ratova, a to je da, ukoliko deca dobiju odgovorne zadatke upakovane u simbolički okvir, oni će ih izvršiti, prelazeći kao od šale preko svih prepreka na koje naiđu, i time nadograđivati sebe. Test-kamp je bio održan na ostrvu Braunsi u Velikoj Britaniji avgusta 1907. godine i na njemu su učestvovali dečaci različitih godišta i poreklom iz različitih porodica. Razlike koje su postojale uspeo je timskim radom da izbriše i među njima se rodilo prijateljstvo do kraja života.
Nakon ovog kampa odlučio je osnovati organizaciju čiji je cilj bio neformalna edukacija mladih kroz igru i rad i pomoći im da se formiraju kao ličnosti i jednog dana imaju konstruktivnu ulogu u društvu. Ovu organizaciju je nazvao skauting (izviđaštvo), po imenu kojim je zvao male kurire koji su mu pomogli kod opsade tvrđave Mafeking u burskom ratu. Ubrzo zatim je napisao i knjigu-priručnik u kojoj je detaljno objasnio suštinu i smisao ovakve organizacije i pristupa u obrazovanju mladih. Svetski skautski pokret danas broji preko 28 miliona članova u 218 zemalja (samo u pet zemalja ne postoji neki oblik izviđačke organizacije) i predstavlja najveću organizaciju mladih.
1. avgusta ove godine u 8 sati ujutru biće tačno 100 godina od kampa na ostrvu Braunsi i to je dan kada se u celom svetu slavi rođendan naše organizacije. Ovaj dan je simbolično nazvan Izviđačko svitanje i to je dan kada svi mi treba da obnovimo naš izviđački zavet i podsetimo se šta je to izviđaštvo, zbog čega smo izviđači i celom svetu pošaljemo jednu poruku – poruku mira. Cela 2007. godina je osmišljena da bude godina proslave i uloga svakog od nas je da kroz svoje aktivnosti ovekovečimo stogodišnjicu.
U Velikoj Britaniji u Hajlends parku se održava 21. svetski izviđački džembori, na kojem će učestvovati preko 40000 izviđača iz celog sveta i zajedno 1. avgusta obnoviti svoje obećanje. Za očekivati je da će se na ovom skupu pojaviti i izviđači sa svih prostora bivše nam zemlje.
Za očekivati je da se i na našem blogu pojave aktivisti iz Sarajeva, da nam napišu ili pokažu svoje programe proslave 100 godina izviđaštva. U svojim aktivnostima verovatno će se setiti bogate istorije sarajevskih izviđača.

Ovo je ujedno poziv svim našim dragim prijateljima (posebno onoj osnivačkoj družini) da daju svoj doprinos te kojim prilogom zabilježe istorijat sarajevskih izviđača.

TRI FOTOSA

Evo i slika koje nisam mogla staviti na blog u prethodnom prilogu.

Prva je snimljena na Šavnicima, gdje je teta Tonkica Dugonjić sa mladim izviđačima sa zimovanja.

Na drugoj smo svi učesnici zimovanja.

Na trećoj, idemo kući a ne ide nam se.

Zlatica

ZIMOVANJE NA ŠAVNICIMA – 1964.

ZLATICA NINIĆ: Obećala sam da ću moja sećanja podeliti sa vama, i idem dalje. Nisam zaboravila zakone upisane na poslednjoj stranici izviđačke knjižice, ali po važnosti na prvom mestu za svakog izviđača. Ne zaboravljam ni za momenat da pišem o našim životima pre 40, 50 godina, pa i vi ovo čitajte kao istoriju, a ja odoh na zimovanje na Bjelašnicu.

Planinarski dom Šavnici, prva smena, 26. I 1964. godine. Starješina zimovanja Nebojša Volić. Iz planinarskog društva smo “dobili” Nikicu da nas uči da skijamo.Baš ovaj Nikica nas je poveo u nezaboravnu avanturu. Grupa izviđača je krenula na jednodnevni izlet. Trebalo je da odemo do Podgradine, Stanara, i do mraka da se vratimo. Ali nije bilo tako. Biću slobodna i doslovce prepisati iz mog dnevnika kako sam, sa 16 godina, doživela i opisala taj izlet.

Kada smo krenuli, domar Husnija, seljak iz sela Ljubovčića ispod doma, rekao je da ovako lijepo vrijeme nije bilo već 20 godina. Prošli smo Podgradinu, a na Stanarima uz topli čaj donijeli odluku da idemo dalje. Teta Tonkica Dugonjić i Nikica, koji je poznavao Bjelašnicu i bio stariji od nas, bili su nam dobar zaklon što mijenjamo plan. Krenuli smo dalje. Nigdje oblačka. Skinuli smo se u majice da se sunčamo, kao da nije januar. Stigli smo na Sitnik. Još od Stanara, a pogotovo ovdje na Sitniku, samo go kamen, malo snijega, a vidik sve veći i veći kako idemo više. Desno od nas, na golom vrhu, kao na piramidi, jos jedan planinarski dom, Hranisava. Nije kao na ovoj slici, ali ova zima nije prava zima.
Sada je krajnje vrijeme da krenemo nazad, da bi do mraka stigli na Šavnike. Nedoumica je bila strašna: kada pogledamo gore, ide nam se dalje, na opservatoriju, privlači nas ta divlja planina, avantura, a kada pogledamo nazad, vuče nas odgovornost. Prekršili smo dogovor. Ako se ne vratimo sada, moraćemo ostati da spavamo. Brinuće da nam se nije nešto loše dogodilo.
Donijeli smo “mudru” odluku: mi idemo dalje. Još malo pa ćemo ugledati opservatoriju, ne možemo zalutati. Nikica će se vratiti na Šavnike da prenese promjenu plana. On nizbrdo, a mi dalje. Prvo smo napravili ovih par slika da ovjekovječimo kako smo “pametni” i srećni.
Penjali smo se jugozapadnom stranom Bjelašnice. Sunce se spuštalo, ali je i dalje bio divan sunčan dan. Iza leđa nam je bio Prenj, Maglić.
Uskoro smo ugledali opservatoriju. Nama se činilo da stižemo na vrh Bjelašnice za pola sata, pa za još pola sata, pa još pola sata. Kako izgleda tako blizu, a nikako da stignemo? Sunce je već izgubilo snagu kada smo naišli na piramidu koja je podignuta u pomen poginulim planinarima: braća Tvorić iz Sarajeva i gosti, planinari iz Beograda. Zalutali su u nevremenu, u mraku. Odnijela ih je bijela smrt. Neki su bili sasvim blizu opservatorije, ali je nisu vidjeli. I popeli smo se na vrh, 2067 metara. Tu nas je čekao veličanstven prizor, zbog koga se sve ovo isplatilo: iza nas još slabim suncem obasjane planine, a ispred nas, tamo gdje je Sarajevo, mrak. Na nebu se vidi crta između dana i noći, a na toj liniji naše sjenke. Toliko veličanstveno da zaboravljamo da smo umorni, gladni, ćutimo. Sada je brzo dan prelazio u noć i to nas je trglo. U opservatoriji ima soba za planinare, kreveti na sprat, ali nema hrane. Radnici, meteorolozi, dozvoljavaju nam da se javimo telefonom u Sarajevo. Mi smo naš podvig slavili kao da smo se popeli na Himalaje. Ali, gladni smo. Šalju nas u vojničku, ne bih to nazvala kasarnu, nedaleko odatle. Srdačan doček i najukusnija hrana koju sam ikada pojela: vojnički pasulj. Onaj iz kazana, od nekoliko dana, sa makaronima. Vojnici kažu da se zove “grenadirmarš”. Vraćamo se u opservatoriju po mraku, a vjetar postaje sve jači, neprijatniji. Uduvao nas je kroz vrata, i gle iznenađenja! Čeka nas Nikica, i donio nam hrane. Bio je na Šavnicima i vratio se (moja sadašnja primedba: on je posle tri godine postao moj muž). Išli smo sa meteorolozima na krov da mjerimo brzinu vjetra, temperaturu, ali smo morali da se vežemo specijalnim lancima za ogradu da nas vjetar ne odnese. Duvalo je 120 km/h, a zaštitne kabanice su letjele oko nas kao padobrani. Konačno na spavanje, ali još malo priče i smijeha. Slušali smo kako “vjetar duva kroz vodovodne cijevi, kako je veliko zračenje na vrhu Bjelašnice i da bi trebali nositi gumene gaće…“. Sve je prošlo dobro, a mi heroji. Ovo je bilo dovoljno za jedno zimovanje. Ostalo neka ispriča neko ko nije išao na opservatoriju.
Sliku najmlađih izviđača sa teta Tonkicom, te još dve (zajednička i idemo kući) objaviću u narednom javljanju, jer blog ne prima više fotosa.

Pisaću još. Ako vam se ne sviđa, preskočite.
ZDRAVO!
Zlatica

MA SAMO DA VAM KAŽEM....

Čitam puno na blogu o tome kako su mnogi postali izviđači pa prosto poželjeh da i ja dopišem nekoliko redaka.........
Naime, ja se ne sjećam kad sam postao izviđač jer imam osjećaj da sam rođen kao izviđač, jer sve što znam – znam od izviđača, sve što mi je bilo lijepo i još uvijek je, to je u izviđačima i od izviđača. Ma, ustvari, ja i ne znam ništa drugo nego biti izviđač.......... Da li je to dobro ili ne, ne znam ali znam da je to tako........ Ipak, ja sam jako bogat jer imam za drugove izviđače i planinke širom ove planete. Kad sam napustio svoju domovinu i došao u Kanadu, sve što sam znao i naučio, u najljepšoj organizaciji na svijetu, ja sam samo primijenio ovdje... Ja sam sebe ubijedio da sam mlad (a nisam), da sam bogat (a nisam), da sam lijep (a nisam) i da ću uspjeti i uspio. Uspio, znači oplemenio sve što ste me i što su me stariji i mlađi drugari učili....... Mene su mnogi pitali i pitaju kako sam to "glupan" sebe uspio ubijediti-zavarati i veoma lako prebroditi sve što sobom nosi gruda koja nije tvoja........ Ne znam kad sam postao izviđač, kao što ne znam kad ću prestati biti a znam kad sam prestao plaćati članarinu… Ja ne znam što je ta članarina bila tako neprihvatljiva, a znam da dugo nismo imali onih markica pa se samo stavljao potpis blagajnika i ponekad pečat... Držim da je to moglo biti bolje a i nije kasno....... Rado bih platio članarinu odredu u kojem sam odrastao ukoliko još uvijek nosi ime narodnog heroja ''MUSTAFA DOVADŽIJA". Meni malo čudno zvuči to da pišem kad sam postao izviđač jer to mi nešto govori kao da sam prestao biti pa se sad kao 'LOVORIKAŠ' prisjećam i zato kažem:'' NE ZNAM KAD SAM I NEĆU NIKAD PRESTATI BITI IZVIĐAČ!!!!''

Sve vas voli vaš Slobo Borovčanin
Otava – Kanada

Na fotografiji su Boban Jakovljević i Slobodan Borovčanin (kada je dobio fotoaparat "Smjena" (auuuuuuuuuu, kada je to bilo! – opaska ViM)

KO BI REKAO, EVO NAS I NA STRANICAMA ŠTAMPE

Zahvaljujući našoj Dariji Stojnić, njenom tekstu o našem i vašem blogu "SA IZVIĐAČI", koji je objavljen 15. 07. 2007. godine u "Bosanskoj pošti" (izlazi u Norveškoj, a izvrsno je uređuje naš i vaš prijatelj Dževad Tasić), evo prilike da to i ovdje publikujemo. Naša Darija nam je u popratnom pismu napisala i ovo:

"Jučer sam poštom poslala članak, jer mi skener ne radi, a riječ je o onom izviđačkom članku što sam napisala za "Bosansku poštu" i Dževada Tasića. Nisam bila oduševljena jer je članak pun grešaka i rečenice i riječi su ispremetane, i u tom smislu sam i neko popratno pismo, onako ljuta, napisala.
Ali jutros, kada sam ga ponovo pročitala, vidim da nije tako loš, pa me je neraspoloženje prošlo, jer jučer sam imala napad "perfekcionizma", a jutros sam "olabavila" pa mi se ne čini tako lošim. Jer u krajnjoj liniji bitno je da se ta ideja dalje širi a ne da li ima štamparska greška ili ne. Ko god da gleda tako, sitničav je i jadan, sem autora naravno, jer ja imam pravo na autorsku ljutnju.
Idemo dalje, svako daje svoj doprinos kako najbolje zna i umije.
Hvala Dževadu što nam je dao prostor u listu koji se čita u cijelom svijetu, pa makar i sa štamparskim greškama, preživjećemo.
Pozdrav
Darija"

Hvala ti, Darija, mnogo, naravno – već smo preživjeli i to uspješno. Što se perfekcionizma tiče, a i grešaka, vjerovatno je Dževad tada bio na odmoru. Javi nam se opet!

VIM

MOTOR SA SPORIM SAGORIJEVANJEM – Cober opet među nama!

Evo nastavljam, a šaram na sve strane.
Slika 1: Predavanje raporta starješini i članovima starješinstva zajedničkog logora izviđačkih odreda "S. V. Č." i "Miljenko Cvitković" i kluba brđana "Bratstvo" u Buljaricama, ljeto 1961. godine.
Ja ne prepoznajem dežurnog, možda se sam prepoznao ili ga neko drugi poznaje. Prepoznao sam sebe među postrojenim izviđačima (najbjelja glava u sredini). Članovi starješinstva sa desna prema unutra prema maslinama: ne znam sigurno, ali mislim da je prva mama debelog Troke (ne znam ime), slijedi učiteljica Dragica Jelinek (opet nisam 100 % siguran), sljedećeg člana starješinstva ne prepoznajem, a do njega je Alija Melez-Aljo.U sredini je starješina naselja, potpukovnik Dušan Ćosović-Ćosa, inače starješina odreda "S V Č". Do njega Bećir Gribajčević-Bećko, Mustafa Čelebić-Čelo i na kraju tata debelog Troke, zaboravio sam ime (nadimak HEĆIM).
Nadam se da će neko biti siguran u ono što ja nisam i ne prepoznajem, molim da nam koriguje eventualne nedoumice, te tako popuni i kompletira ovu fotografiju. Ovo je moj prvi logor, a jedina slika sa njega, pa bih bio sretan ako još neko ima fotos ili neki suvenir od tada, neka ga iščeprka i prezentira na ovaj zajednički album uspomena. Unaprijed zahvaljujem. Zasad toliko o Buljaricama.
Fotografija 2: momak na stijeni je Slobodan Bodnaruk-Boban, član voda LJUBIČICA, odred SVČ. Iako pozadi ne piše, mislim da je snimljena na Bjelašnici 1966. ili .67. god. A možda se i on javi?
Pozdrav, Cober (u prevodu za druge: Miroslav Topić)

Nastavlja se... vidjećete kada!

Još malo o mom odredu "Boriša Kovačević"

Da nastavim dalje. Otkako sam napisao prilog "Kako sam postao izviđač", red je da još nešto više napišem. Dakle, od svog voda organizovao sam popunjavanje članstva te stvorio četu izviđača, dok je to isto učinila i Jasna Lokmić sa svojim planinkama. Treba biti iskren i kazati da smo odmah se povezali sa Biljanom Radić i Zlaticom Ninić, koje su u toj osnovnoj školi “Boriša Kovačević” već imale vodove planinki koji su ostali organizaciono nepovezani ni s kim od nekada istoimenog odreda. Na naše sastanke počeo je da dolazi pukovnik Savo Carević, a kasnije mu se pridružio i Miroslav Lazarević, vazduhoplovni oficir. Tako smo “čika”-Savu izabrali za starješinu odreda, a našeg “čika-Lazu” za zamjenika starješine. Njima su se pridružili ostali agilni ljudi, među kojima se sjećam Sejde i Milana Jančića, bračnog para Radić, a posebno Ratka Todovića, za koga me vežu mnoge uspomene. Odred se polako sve više omasovljavao. Pa ipak treba spomenuti da je prvi načelnik odreda bio Enver Arifhodžić, član nekadašnjeg sastava “Borišinog” odreda. Doduše, ostao je sa nama kratak period, što nama nije smetalo da sve više napredujemo. Po njegovom odlasku izabran sam za načelnika odreda, a već dobro formirane čete vodili su: Dragan Bulajić, Branko Rip, Željko Majstorović, Zlatica Ninić, Biljana Radić, Tanja Danon… U samom početku neko nas je obavijestio da se moramo organizaciono povezati u tada već formirane opštinske saveze. Tako smo se povezali u novosarajevski savez. Pored našeg odreda, u njemu su djelovali odredi “Mladi radnik” i Vaso Miskin Crni”. Savez je vodio Krsto Laganin-Kićo, tadašnji načelnik saveza, a zamjenik mu je bio Mehmed Basarić. U štabu saveza pored njih bili su i načelnici odreda. Starješinstvo su činili, koliko se sjećam, Dimitrije Ninić-Dimšo (predsjednik starješinstva saveza), Tonka Dugonjić, Savo Carević, Đuro Volić, Fatima Tikvina, Lazo Krsmanović (neka me izvine oni koje nehotice ne spomenuh), te drugi. Koliko me sjećanje drži, čini mi se da smo mi ipak imali najveći progres a uz to i (mora se priznati) najljepše planinke. Uspjesi na orijentacionim krosevima, na takmičenjima, na smotrama, izletima, dizao nam je ugled u okviru Sarajeva. Tako smo 1966. godine postali partizanski odred, na šta smo posebno bili ponosni. Starješina odreda u to vrijeme našeg velikog procvata bio je Ratko Todović. Pisati o Ratku Todoviću, čovjeku koji je dio sebe i nas ugradio u istoriju ovog odreda, vjerovatno će uskoro doći na red (a prijavljenih pisaca ima više). O njemu, kao i drugima, možda i od mene više u drugim prilozima.

S našim pozdravom svima,

Z-D-R-A-V-O,

zdravo, zdravo, zdravo!!!!

Vesko

Na fotografijama su:

– Članovi štaba Odreda (gornji red s lijeva): nakon osobe čije sam ime zaboravio je Goga Ninić (danas advokat), Enes Arifhodžić (kažu, ministar za turizam kantona ili tako nešto), Nebojša Spec (živi u Dubrovniku), Sejda Jančić (član starješinstva) i Bruno (zaboravio sam mu prezime).

U donjem redu: Biljana Radić, Vesko Vesković i Jasna Lokmić.

– Na drugoj slici je dio starješinstva odreda i to: Božidar Radić, Milisav Lazarević, Dobrila Radić, Sejda Jančić, Savo Carević i još jedan član (zaboravio sam mu ime);

– Na trećoj slici je Enver Arifhodžić.

SLOBODAN BOROVČANIN SE JAVLJA

Dragi moj i naš druže, evo, upravo mi je Zlata Ninić poslala ovu genijalnu stranicu / vijest i ne znam kako bih to već nazvao... nisam ništa radio 6 sati nego pažljivo sve pročitao... oduševljen sam i budi uvjeren i siguran da ću i ja dati ovoj tvojoj ili vašoj ideji i svoj doprinos. Odmah sam se se javio Zlatanu Lučiću e-mail-om... Svima koje znam, a ima ih, dostavio sam ovu vijest i budi siguran da će se javiti.

A sada o meni; moje ime je Slobodan-Slobo Borovčanin, član odreda "Mustafa Dovadžija", gdje su bili i naši dragi: Ibro Emrić (znam sve do kraja o našem "STAROM ”), Risto Šipovac, Krsto-Krle Stojanović, Safer Muratagić i mnogi drugi, pa i Goran Bregović, do 1965. godine izviđač, i tako redom... da bi me se lakše sjetio / sjetili, neko me je stavio u prvom planu na slici sa smotre na Boračkom jezeru sa Zlajom, Parlom i Musetom. To je onaj Slobo – odrasli dječak sa velikim brkovima... bio sam ja solidan i ambiciozan izviđač, a kasnije i sekretar predsjedništva Saveza izviđača grada Sarajeva (sigs) od 1976. do 1982. (tako neki odlučiše, a nisam se puno pitao). Na kraju gromki i srdačan pozdrav svima, a naročito onima koji me se sjećaju – bilo po dobrom ili lošem – bitno je da se sjećamo,
Z-D-R-A-V-O!
zdravo, zdravo, zdravo!!!!
Vaš
Slobodan Borovčanin,
Otava, Kanada

O LOGOROVANJU U HAN PIJESKU 1957.

Ja se sjećam se da je Čičin odred u julu 1957. godine logorovao u Berkovini kod Han Pijeska na proplanku između rječice i željezničke pruge. U jednom šatoru smo bili Nećko Dizdarević, Milan Mihajlinović (otac mu je bio kustos u Zemaljskom muzeju) i ja. Krevete smo pravili od drveta (okvir) a onda upletali konopcem. Jedno veče, kada sam prao porciju u potoku, palo je nekoliko kamenja u vodu. Zagalamio sam na Nećka i Milana, a onda je počela padati "kiša" kamenja sa stijena iznad logora. Pokojni čika Gojko je izvadio pištolj i opalio nekoliko metaka prema vrhu stijene. Nekoliko brđana s čika-Gojkom je krenulo gore, ja sam im se priključio. Gore smo zatekli malu zaravan, ulegnutu travu, opuške od cigareta i krv. Čika Gojko je obavijestio policiju i sutradan su u obližnjem selu našli počinitelje i jednog ranjenog. Utvrdilo se da su nas seljani posmatrali kada dižemo i spuštamo zastavu i pjevamo himnu i to im je smetalo. Evo kako smo polagali izviđačkog kurira. 24 sata nismo jeli i šutjeli smo. Meni je tada došla moja pokojna mama i donijela kolača, a mi nismo smjeli jesti niti sam govorio sa njom. Treći zadatak je bio da u noći prenesemo poruku na određenu udaljenost. S obzirom da smo bili dosta mladi, sa nama je išao jedan brđanin – brđanka. Sa mnom je išla Olga Đurašković-Olja. Poruka je glasila : "Seljaci koji su napali naš logor bili su nepažljivi prema našim izviđačima i smetali su njihovom snu". Zavjet smo polagali na grobu Slaviše Vajnera-Čiče. Prethodno smo očistili spomen-ploču. Eto, to je tako bilo, pisat ću vam i o našoj fenomenalnoj ekipi u orijentaciji – planinkama. Tu smo bili najbolji u BiH i četiri puta išli na COT (Centralno orijentaciono takmičenje tadašnje Jugoslavije).

P. S.: Sjećam se Zlatice Ninić, ali na slikama se teško prepoznajemo.

Z-D-R-A-V-O!
ZDRAVO, ZDRAVO, ZDRAVO!

ZLATAN LUČIĆ

Na fotografiji sa smotre na Boračkom jezeru su (s lijeva na desno): Slobodan Borovčanin, Zlatan Lučić, Branko Parla i Musaid-Muse Špiritović

1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 1. dio

ZLATICA NINIĆ – Kao što sam nagovestila prošli put, 1963. godina donela je našem odredu, da ne zaboravimo, “BORIŠA KOVAČEVIĆ”, veliko priznanje. Ekipa naših planinki, u sastavu: GORDANA NINIĆ, ZLATICA NINIĆ, JASMINKA ALIKADIĆ, SNEŽANA NINIĆ (a imena još dve takmičarke molim da nam neko pomogne, ako ih prepozna), prošla je odlično na Republičkom takmičenju u orijentaciji za 1963. godinu. Prošle smo opštinsko, sresko takmičenje, i završile na Tjentištu. I Republička smotra izviđača se te godine održavala na Tjentištu. Videla sam na blogu da je neko već poslao sliku logora, sa jarbolom u centru. Kao i uvek, podizanje i spuštanje zastave, uz pevanje izviđačke himne “Zakunimo se imenom majke…”, bilo je posebno svečano.
Imam nekoliko slika, da vam dočaram atmosferu ovog izuzetnog događaja, takmičenja. U Foči smo čekali da vojnici dođu po nas, oni su nam uvek pomagali, i napravili ovu sliku za “nezaborav”.

Morali smo podići šatore, sašiti ambleme. Kao što vidite, druženje, pomoć, tako je uvek bilo.

Svi zajedno smo posetili spomenik, grob Save Kovačevića i odneli cveće. Uspon je bio težak, ni silazak nije lak, ali mi smo izviđači. Nije nam bilo teško ni da zapevamo. Možete li zamisliti dok gledate ovu sliku kako je to veličanstven prizor.

1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 2. dio

ZLATICA NINIĆ – Ogroman prirodni amfiteatar, “čuje” se tišina prirode i pesma izviđača.
Takmičenje počinje. Komisija proverava da li ekipe imaju svu potrebnu opremu i… polazak na stazu.

Osim poznavanja topografije, takmičenje podrazumeva i proveru drugih veština. Prvo, moramo odrediti kontrolne tačke. Na svakoj nas čekaju podaci o sledećoj itd. Morali smo nacrtati itinerer još nepoznate staze, skicu jedne zadate kontrolne tačke, improvizovati herbarijum, pokazati brzinu u podizanju šatora, veštinu gađanja iz vazdušne puške, brzinu i tačnost prenošenja poruka (signalizacija), znanje pružanja prve pomoći, voditi neku vrstu dnevnika. Kruna našeg višegodišnjeg učenja bilo je proglašenje pobednika. U muškoj konkurenciji je pobedila ekipa iz Zenice, a u ženskoj…

POBEDILE SMO!

Nastavak sledi...

1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 3. dio

ZLATICA NINIĆ – Da li pre ili posle takmičenja, dve fotografije, opet za “nezaborav”. Čika-Savu Carevića prepoznajem, našeg Dimšu – Dimitrija Ninića, a ko je treći, sramota me, ali ne mogu se setiti imena.

Uradila sam nešto nedolično. Oparala sam sa šatora ovo što sada vidite... Danas mislim da nisam mnogo pogrešila. Nagrada je bila šator, u vlasništvo odreda. Logorovanje u Dretelju je već počelo. Gordana i ja smo sa Tjentišta krenule pravo na logorovanje, nosile trofej, nov šator. Ne moram vam opisivati kakav je doček bio, kako smo se nas dve osećale. Čekalo nas je počasno mesto u sredini logora, baš preko puta jarbola. Sačuvala sam nešto za pamćenje.
Na Savezno takmičenje smo išle u Novu Goricu kod Zagreba. Zahvaljujući Vesku, koji mi je uzeo, pa danas vratio, imam jednu ali vrednu uspomenu, iako nismo pobedile. Važno je učestvovati!

“Nekoliko zgoda i nezgoda sa ovog takmičenja”.

Čim smo stigli u Novu Goricu, dobili smo od vojske neke tabletice. Voda na stazi nije ispravna za piće. U punu čuturicu treba staviti jednu tabletu i čekati sat vremena. Tek tada se voda smela piti.
Logor smo podigli u jednom mladom bagremaru. Ja sam ustala i ubola se na bodlju, u glavu. Moje “jao” je bilo dosta glasno, a i komentar ekipe koja bila do nas: “Ništa strašno. To su Bosanke. Dobro je što je u glavu, brzo će proći.”
Na zadatku smo. Planinka koja je bila zadužena za signalizaciju kao da se blokirala. Nije uspela da nam prenese poruku. Pritrčala sam u pomoć i ovo nekako rešile, ali smo izgubile dosta vremena.

COT traje dva dana. Jedan zadatak je pravljenje bivaka. Sećam se da je sipila kišica. Jedva smo založile vatru, nedokuvale neki kupus, ali smo ga hvalile kada smo ga jele. Šator od šatorskih krila je prokišnjavao. Nabrale smo paprati, koje je bilo u izobilju oko nas. To nam je bila prostirka. To nemojte nikada raditi. Paprat, kad se gnječi, pušta neko eterično ulje, koje omamljuje. Ujutro smo izbauljale iz šatora, mamurne, što od nespavanja, a više zbog te paprati.
Poslednja kontrolna tačka je bila na domak cilja. Zadatak je bio: improvizovati nosila, imobilizacija jedne noge i ruska kapa (zavoj na glavi). Odjednom nam je to postalo smešno. Nije bilo načina obuzdati se. Kroz cilj smo prošle sa “ranjenikom”, koji samo što nam nije ispao iz nosila, a našem smehu još nije bio kraj. A nije bio ni kraj našim nezgodama.

Na povratku, mi i muška ekipa iz Zenice nekako smo stigli do željezničke stanice u Zagrebu. Pogledali smo red vožnje i izračunali da imamo nekoliko sati do polaska voza. Jedan zenički izviđač je ostao na stanici da čuva opremu, a mi smo krenuli da malo razgledamo grad. Kada smo se vratili, nema naše opreme, nema voza, nema izviđača. Dosta niže na peronu, ugledasmo ga. Pogrešno smo videli vreme polaska voza za ceo sat. Kad je voz postavljen na peron, taj izviđač je uneo opremu, zauzeo dva kupea. Voz je krenuo, a on je kroz prozor izbacivao naše ruksake. Već ih je skupio na jedno mesto kad smo mi stigli. Noć je, šta ćemo sad. Još jedna noć bez sna je pred nama. Spasonosnu ideju je imao opet jedan Zeničanin: ima ujaka ili strica u Zagrebu, idemo kod njega na spavanje. Možete zamisliti tog čoveka kad smo ga probudili, otvara vrata, a ono deset izbezumljenih izviđača i planinki. Normalno, nema gde da nas smesti. Ali, blizu železničke stanice ima hotel “Mladost”, gde odsedaju đaci, omladina, na proputovanjima. Mislim da nam je i pozajmio novac. Konačno lepo smešteni, naspavani, ujutro smo drugim vozom krenuli kući. Ovog puta nismo pogrešili.
Bez ovih zgoda i nezgoda, ovo takmičenje bi bilo isto kao i sva ostala. Danas, ovo mi sve izgleda kao ZGODE.
I posle Republičkog i Saveznog takmičenja ostali smo u vezi sa Boškom (Draganom Bosatlićem), vođom muške ekipe iz Zenice, Miroslavom Popovićem-Mirom.

Nastavlja se... ima još!

1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 4. dio

ZLATICA NINIĆ – Oprostite što ne mogu da se setim imena ostalih. Nadam se da će neko ko ovo pročita u komentaru napisati imena ostalih članova ekipe. Tako je možda moralo biti: Miru sam srela posle 37 god. A gde? Kad stignem do 2000-te godine, videćete.
Moram pisati i o neuspesima. 13. oktobra na Palama je održano Sresko takmičenje u orijentaciji, eliminaciono za 1964. god. To su bile pobedničke ekipe sa opštinskih takmičenja. Jedan mali kiks nas je delio od pobede. U ženskoj konkurenciji je pobedile ekipa opštine Centar. Nisam sigurna, ali mislim da su to bile planinke Čičinog odreda.

Mi smo nastavili sa redovnim aktivnostima. Moja četa se zvala “Radojka Lakić”. Tri voda rade dobro, a četvrti je u osnivanju. U mom dnevniku sam napisala: “Trudiću se da mi četa bude što bolja”.
Ova slika nema datum, nije iz tog perioda. Zaboravila sam da napišem. Ali to smo mi, planinke ove čete, koja je imala još uspeha, “Borišine” planinke na grobu Radojke Lakić.

26. jula, u ranu zoru, Skoplje je pogodio katastrofalni zemljotres. I izviđači Jugoslavije su se na svoj način pridružili da pomognu.
Da li je neko sačuvao ovo?
Ja jesam, za sebe, za vas, za Skoplje, za nezaborav.

(Na fotografiji su: Melita Skalić, Biljana Radić, Vesna Dugonjić i ja – Zlata)

Nastavlja se....

1963. godina – MOJA SJEĆANJA – 5. dio

ZLATICA NINIĆ – 5. deo
10. novembra: smotra odreda.
19. novembra: stigla je pozivnica od zeničke ekipe za godišnju skupštinu Odreda, ali bilo je kasno, pa niko nije išao. Naravno, poslali smo čestitku.

Stigla je i slika. Evo, za vas, izviđači iz Zenice, prvaci na republičkom takmičenju BiH u orijentaciji za 1963. god.! Ako nemate ovu sliku, ili onu kada smo vam ambleme šile na uniforme, ja sam ih sačuvala. Moram vam odati i malu tajnu. Bilo je malih simpatija, ali mi više nismo one pčelice iz moje prve priče. Već smo planinke, devojčurci, sve je to lepo u tim godinama. Imena neka dopiše onaj ko se seti. Možda neko iz Zenice. Mali podsetnik: ovo je snimak iz centra Beograda.

U mojoj priči ima dosta praznina. Potrudite se i vi da nešto napišete. Možda sam nesto pogrešila, to je bilo davno. Tako ćemo Veska naterati da na kraju od svega ovoga napravi DNEVNIK ODREDA IZVIĐAČA “BORIŠA KOVAČEVIĆ”. Ono što smo mi zaboravili, on nije, verujte mi. Uverila sam se u to.
Z D R A V O !!!

Do nekog narednog javljanja!!!!!

EVO I COBERA NA BLOGU

Njegovo pravo ime je Miroslav Topić, ali ga mnogi izviđači i planinke znaju po njegovom nadimku. A nadimak mu je od malih nogu bio i ostao Cober. E, taj naš Cober, koga su mnoge planinke tamo nekih šezdesetih godina (ali ne samo iz Čičinog odreda) znale kao nordijskog tipa plavih očiju, za kojim su neke čak i uzdisale, koji ne samo da je bio sjajan izviđač već i uvijek veseo, šarmantan momak i dobar drug. Taj Cober, putem svojih prijatelja, poslao nam je dosta materijala za ovaj blog (slika, amblema, knjižica, novina...), koje do sada nismo sretali na ovim stranama. Ovog puta objavljujemo prvi dio njegovih poslatih priloga iz njegovog najranijeg doba. Očekujemo da nam se javi putem našeg maila sa bar nekoliko rečenica, te da malo opširnije podatke o poslatim prilozima. A dotle, šaljemo mu tople pozdrave.

ViM

Obavijest za posjetioce bloga

Vidjeli smo da su stranice bloga dosta posjećene, što nas čini sretnim. Pa ipak, primijetili smo da se ne oglašavate čak ni komentarima.
Zato vas obavještavamo da iza svakog priloga objavljenog na blogu u donjem desnom uglu stoji zelenim slovima oznaka "comments".
Ukoliko ste nekoga prepoznali na fotografijama, ukoliko želite nešto dodati objavljenom tekstu ili nešto treće, dovoljno je:
1. mišem kliknuti na tekst "comments";
2. na otvorenom prostoru koji će se pojaviti, na desnoj strani u vrhu, možete napisati vaš komentar, koji je čak i poželjan;
3. nakon komentara koji ste upisali ispod toga stoji rubrika "username" gdje upišete vašu e-mail adresu;
4. ispod toga je "password" ili vaša lozinka i posao je gotov.

Pozdrav,
ViM

1962. godina – MOJA SJEĆANJA

Čuli ste svi za Perl Bak, sestre Bronte, Desanku Maksimović... te druge poznate pisce, pjesnike. A kada je riječ o izviđačima, bar na ovom blogu, mora se priznati, planinke su bile mnogo aktivnije. Dosadašnje prvo mjesto Mije Kordić izgleda će ugroziti (bar tako izgleda) Zlatica Ninić, koja se, evo, javlja novim prilogom. Pa evo šta nam je Zlatica poslala:

ZLATICA NINIĆ: Idemo dalje. 1962. godina. Mnogo se mučim da sklopim priču staru skoro 45 godina. Pomoći će mi slike. 45 godina ih čuvam, a moglo je sve mnogo jednostavnije da bude.
Ovo je savet svim budućim izviđačima. Svaki vod, četa, odred, ne znam nazive formacija danas, treba da ima ARHIVARA. To bi bilo veoma ozbiljno zaduženje. To bi trebao da bude dnevnik jednog odreda. Da smo to radili pre četrdeset-pedeset godina, danas se ne bismo ovako mučili da iskopamo iz ovih naših sredovečnih glava deliće sećanja i da od njih napravimo ARHIVU, nešto što se više ne može zaboraviti. Danas bi na ovom blogu bilo mnogo fotografija, imena, naše aktivnosi, naši uspesi.
Ali ovo je savet za vas mlade, a mi stari, na posao. Svi zajedno napravićemo našu ARHIVU.
’60. i ’61. godinu prepuštam drugim izviđačima, tu sam slaba. Sledeće slike koje imam su iz 1962. god. Na njima piše:
Izviđačka škola, Dretelj, 19. VII – 9. VIII 1962.


Da pišem šta smo radili ovih godina, samo ću ponavljati ono što i vi danas radite. Imali smo redovno sastanke, savladavali gradivo za polaganje veštarstava, organizovali razne aktivnosti. Smotre su poseban doživljaj, izleti, izviđačke škole, takmičenja, svaki put drugačije. Smešile su nam se zvezdice. Prva, druga, treća. To je bilo veliko priznanje, a mi ponosni.
Jedan dan pamtim kao da je bio juče. Bio je 8. mart, ne znam u koju godinu da ga udenem. Moj vod se rano ujutro okupio. Otišli smo na Vraca, nabrali poljsko cveće. Nismo hteli da to bude ono sa pijace, jer mi smo izviđači – planinke. Napravili smo buketiće. Bili smo tako ponosni. Onako u unifomama, marama oko vrata, svakoj mami smo na vrata odneli cveće i čestitali im praznik.
Naša upornost, entuzijazam, dobio je veliku nagradu 1963. god. Ali malo da se odmorimo i da od drugih planinki skupim još malo “sećanja”, pa nastavljam. Ovde ću imati i pomoć mog dnevnika, koji sam sačuvala. Kada ga danas prelistavam, vidim da je u njemu pravo bogatstvo. Tako mi je i došla ideja da vi, novi, mladi izviđači, uradite ono što smo mi propustili.
Da li želite da i dalje pišem? Napišite kratak komentar. Vidimo se u 1963. godini.

Z-D-R- A- V -O !!

Zlatica